Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.
sifreks
Poslednja rečenica koju đilkoš kaže ribi koja ga je odbila, a da je nesrećnica prethodno pristala da sa njim izađe iz kafića naočigled celog društva.
Lik: Što si takva, daj samo malo, neće ti biti ništa...
Riba: Nemoj molim te nisi moj tip, nisam izašla s tobom da me smaraš, nego da uhvatim malo svežeg vazduha.
Lik: Ma, daj možeš da uhvatiš još nešto sem vazduha, he,he,he...
Riba: Nemoj da si prost, ajdemo nazad.
Lik: Sačekaj još malo.
Riba: Zašto?
Lik: Nešto mi odjednom nije dobro.
Riba: Šta ti je odjednom?
Lik: Pojma nemam, mučnina, vrtoglavica...
Riba: Doneću ti vodu.
Lik: Nemoj, neka, biće mi bolje. Samo budi tu...
Nakon pola sata prenemaganja, patetike i natezanja, lik skače kao mlad jelen i izjavljuje sledeće.
Lik: Gledaj 'vako, više od pola čuke smo napolju. Što se mene tiče ti si jebana. Ko će ti verovati da smo samo pričali!?!
Riba: ?????
Odgovor koji dobiješ od domaćina kad rakiju kojom te ponudi dovedeš pod sumnju da nije domaća. Nakon toga ti samo ostaje da istu nahvališ, jer bi drugačijim gestom uvredio i njega i kuću pod čijim se krovnom konstrukcijom nalaziš.
-'Ajmo po jednu! Živeli!
-RK! RK!
Pada na želudac kao gladne pirane, oči suze, nokti otpadaju, jezik trne ne možeš hvala reći...
-Što ćutiš?
-Nije loša, je l' domaća? (Teškim glasom, kao da vučeš uljni radijator na 4. sprat.)
-JA PEKO!
-Ma znam, odlična, kao melem za creva...nego me uplašila malo!
-JA PEKO!
Zanimljiva igra koju igraš sa samim sobom posle večeri čije delove usled opijenosti alkoholom ili nekim drugim opijatom pokušavaš da sastaviš.
Igra se tako što se uz prvu jutarnju kafu, kada se setiš nečeg ružnog, namrštiš i lažno obećaš sebi da nećeš da piješ ili da ćeš da piješ manje, a kada se setiš nečeg dobrog, nasmeješ se ponosan ne znaš zbog čega.
Uf, koliko sam sav slomljen, sve me živo boli.
Čekaj da vidim: sinoć smo pobedili Rvate u basketu - do jaja! -, to sam gledao kod Milenka u kafani, posle toga... Ček, posle toga sam pojeo onu Karađorđevu, u što mi legla! Posle smo otišli u onaj klub, jaoooj, gde me odvedoše na one najcrnje narodnjake, živ blam me pojeo. E, a tu mi ona mala dala broj. Joj, samo da mi Goca ne sazna, inače je mala do jaja. Jaoj, posle sam davio onog lika o basketu i smorio ga do jaja, ufff! Ajaoj, i onda sam ga triput izljubio kad je probao da krene, da me iskulira. Stvarno moram da prestanem da pijem! A posle toga onaj mejl šefici sa mobilnog. Uff!
Posle smo otišli u onaj klub "Buržuj". Dal' sam video Gocu moju tamo? Ma jok bre, a rekla da će i ona da izađe. Šta je dalje bilo? Ništa bre, onda sam popio još malo... Kako sam beše došao kući? Ma sigurno sam taksi neki uhvatio... Odakle mi samo ovih 100 evra? Sigurno sam to Simi šteknuo da ne potroši celu platu opet. Malo da ga zezam, pa da mu posle vratim.
Dobro, nije strašno koliko je bivalo. Uf, što me sve živo boli...
Telefon zvoni, zove Goca:
- Kretenu jedan bolesni, kako si mogao to da mi uradiš?
- Šta ti je bre ženska glavo, šta sam uradio bre?
- Još se praviš lud, a pola grada te je videlo kad si se ljubio sa Markom Pederom na sred kluba i kako ste se posle odvezli u njegovom džipu!
- ...
Tradicionalna moskovska akcija sakupljanja beskućnika koji nisu preživeli zimu.
Završila se još jedna radna nedelja. Otišao si kao i toliko puta do sada sa drugom u kafanu na po jednu.
Halapljivo navrćeš prvu rakiju. Ipak je radna nedelja gotova, valja se dezinfikovati. Malo ti se prospe i po bradi. Dok spuštaš čašicu i brišeš svoju bradu, vidiš jednu malu kapljicu rakije kako, poput suze, klizi niz spoljnu ivicu čašice. Ne znajući zbog čega, zagledaš se u tu suzu.
Navrnu i prva sećanja, ko zna odakle i zbog čega. Setiš se slike sa bukvarom i bojicama, dok si još maštao da postaneš pilot, drugara iz osnovne sa kojima si odavno izgubio kontakt, prve dečije žurke na kojoj si mešao crni i žuti sok, sve do prijemnog ispita. Onda srednja škola - prvo pravo zaljubljivanje, batine, prvo teško alkoholisanje, eksperimentisanje sa raznim stvarima, prvi prijatelji za ceo život.
Fakultet je bio najlepši period tvog života. Studentske žurke, zezanja, spavanje po ko zna čijim kućama, i prvi ukus slobode. Čini ti se da nije bilo memljivog podruma ili ćumeza u kom nisi stanovao. Posle izvesnog vremena, kada kupuješ stvari, više ne gledaš šta je najlepše, nego šta ćeš lakše preneti dalje u svom nomadskom životu. Osetio si po prvi put i šta znači biti gladan. I šta znači raditi, kada ti je kičma pukla preko studentske zadruge, ali si imao prvih par zarađenih crvendaća u životu. Saznanje koliko se teško dolazi do para te je i nateralo da se zabarikadiraš, ostaviš sve po strani i završiš fakultet.
Setio si se i NjE. Ko zna zbog čega i odakle se sad ona pojavila. Kao duh iz prošlosti, koji ti više apsolutno ništa ne znači, čak i ne možeš da veruješ da si sa NjOM ikada i bio. Ali ti je iz nekog razloga drago sećanje na NjU. I koliko god da ih je prošlo između NjE i ove sadašnje, TVOJE, opet ti je nekako draga i pomisao na NjU, i pored svih neprospavanih noći, muka, šetnji po zabitim uličicama samo da se izduvaš, sumnji, strahova, tuge... Shvataš da te je i to očvrslo, i da si zahvaljujući i NjOJ postao čovek. Čovek koji zna šta hoće, koji zna i da pati, da guta, drži u sebi, da bude strpljiv, ali i da uzme ono što želi.
I dođe ti teško kad se setiš onog malog i neiskvarenog klinca koji se slikao sa bukvarom i koji je maštao da postane pilot. Da je znao šta ga sve čeka i kakav će usput da postane, da li bi verovao? I da li bi danas umesto tog klinca plakala rakija kad mu dođe teško, ili bi taj klinac ipak smogao snage i zaplakao da je danas tu, samo da je znao šta ga sve čeka i čega sve da se sačuva usput?
Drugar te prene iz misli. Stigla i druga tura, a ti se zagledao u prvu čašicu.
Žurno brišeš suzu sa čašice dok je neko nije primetio, i nazdravljaš za kraj još jedne radne nedelje.
Vreme leči sve rane i prekriva svaku muku zaboravom.
Dok si mlad, sve ti deluje tragično, večno i neprolazno. Svaki pečat, svaka nevolja, svaka beda koju život baci na tebe deluju ti kao konačno stanje.
Zato su stariji izmislili ove stihove, kako bi mlade, koji nemaju strpljenja i iskustva, na vreme sprečili da zarad jedne gluposti učine još deset novih, posle kojih kasnije zaista i neće biti povratka.
Marko (19), iz fine građanske porodice, uhvatio se sa lošim društvom. Jedno veče su pretukli nekog čiču da bi mu uzeli dvesta maraka. Iako je intimno bio protiv toga, ipak je, zarad drugara, učestvovao u tome. Milicija ih je pohvatala prvo veče. Na sudu, svi su dobili po godinu, sem Marka, kome su roditelji sredili uslovnu kaznu. Mučen osećajem krivice zbog toga što je uradio, Marko se prijavio u dobrovoljce, nadajući se da će time da spere krivicu i nekako se iskupi pred svima. Kući se vratio gluv na jedno uvo, sa nogom koja se vuče i glavom koja se trza. Uspomena iz Knina. Njegovi bivši ortaci su iz zatvora izašli posle šest meseci, zbog dobrog vladanja...
-----------------------------------------------
Mina (18) se snimala sa svojim dečkom u trenucima intime. Dečko je bio kreten, hvalio se, delio snimak gde stigne, i uskoro je ceo njen mali grad imao snimak nje u trenucima felacija. Internet je preplavljen njenim snimcima, a na Fejsbuku je otvoreno nekoliko strana posvećenih skarednim porukama na njen račun. Povukla se u sebe i počela da pije antidepresive. Nakon tri meseca, nije više mogla da izdrži sramotu, jedno veče je popila veliku količinu antidepresiva i legla da spava. Ujutro nisu mogli da je probude. Dva meseca pre te večeri, gradić se već nije interesovao za Minu, jer se saznalo da je ćerka čuvenog profesora zatrudnela sa oženjenim muškarcem...
---------------------------------------------------
Rodoljuba (28) je čitav grad znao kao narkomana i vucibatinu još od srednje škole. Nije uzimao dop, ali je eksere gutao kao bombonice i bio se gde stigne. Jedan dan su ga pokupili jer je orobio neku babu. U istražnom je video gde je i zbog čega dospeo. Uspeo je da se izvuče od robije. Prekinuo je sve veze sa starim društvom. Nakon toga, završio je privatan fakultet, učlanio se u političku stranku i počeo da agituje za njih. Pošto je znao milion ljudi, dosta im je značio u predizbornoj kampanji. Danas radi u kancelariji, završava poslove svima kojima može. Svi sa divljenjem pominju njegov put, i hvale koliko se popravio. Danas čeka dete...
Veoma los nacin da saopstite sinu da se razvodite.
Alternativni izraz za domaću rakiju kako bi se i najokoreliji tradicionalisti uklopili u fensi društvo.
Konobar: Ćao, izvolite?
Elizabeta: Ja ću kratki espresooo, sa mlekom i Plazmom, čašu destilovane vode i ratluk od kaučuka.
Relja: Meni late makijato mega indžekšn, sa polu-produženim, i slamčicu sa kišobranom.
Miladin: Meni maćado.
Konobar: Molim?
Miladin: Kajsiju, jebem te usta.
Nedrž ti je jedno posebno stanje. Sve te nekako svrbi, ne drži te mesto nikako (tako je ovo stanje i dobilo ime), često ne možeš ni da znaš šta ti je tačno, al znaš da ti je neki andrak.
Mlade ljude nedrž često i obavezno hvata. Negde oko dvadesete i traje do jedno dvaespet godina. Momci idu po parkovima i kafanama, piju, neki se i biju, prave budale od sebe, a devojke telefoniraju po ceo dan, objavljuju slike na Fejsu, neke i piju, i misle da prave budale od sebe.
Nije nedrž u tom dobu povezan sa ljubavnim jadima. Jok. To se navikavaš na ono što jesi, sa blagom zebnjom od onoga što ćeš još malo da budeš, pa bi da uhvatiš još malo od života za koji misliš da prestaje u tridesetoj. Zato i preteruješ u svemu, misliš da će svemu uskoro da dođe kraj. Al onda, negde oko dvaespete, a nekad i kasnije, shvatiš da se živeti mora i posle, nađeš ozbiljnu vezu, završiš od škole šta si planirao, i onda u život. Prođe i trideseta a ti još živ. Čudo Božije! Ima ih i koji ostanu, koji padnu od tolikog nedrža, ko prvi i naslabiji borci koji se šalju da istroše neprijateljsku municiju. Šta ćeš, nije ni život za svakog.
Nego taman misliš da si ga ubio, pobedio, kad ono...
Drugi nedrž nastaje kad te pritisnu problemi kasnije. Žena, deca, negde i švalerka, računi, posao, sve je na tebi, a ti jedan. Svuda moraš da stigneš, sve da ispoštuješ, a samo dve ruke i dve noge. Čitao si po onim knjigama sa dvadesetak i kusur godina da će deca da pate ako im ne posvećuješ dovoljno pažnje, a znaš da će žena da preskoči plot ako i njoj ne posvetiš dovoljno pažnje. A na poslu noga u dupe ako ne radiš i prekovremeno, ima ih na birou kolko oćeš. A dan samo dvaeščetri sata.
Sve te svrbi ponovo, ko onda kad si bio mlad i prepun snage koju nisi imao gde da potrošiš. Samo što te sad ne svrbi velika koža u koju treba da porasteš, svrbi te to što ti je sve nekako tesno i malo, iskočio bi negde, a ne znaš gde, vrištao bi, al ne moš od sveta. I zato odeš u kafanu. U ovom drugom nedržu nije ti bitno toliko da si u gomili. Nekad ti je mnogo i lakše kad si sam sa svojom mukom. Pa onda opet sutra, pa sutra... Ako se iz ovog nedrža preneš, prenuće te žena koja će da kuka da si postao alkoholičar, ili deca koja neće mnogo da ti pričaju, ali ih brukaš i to jasno vidiš. Teško da možeš sam, nije ti više ostalo dovoljno snage. Ako se ne preneš... Nećeš da budeš ni prvi ni poslednji koje je život pojeo u četrespetoj i koji je umro u pedespetoj sam ko pas.
Zadnji nedrž, kad ove ranije nekako pregrmiš, dođe kad shvatiš da ti je vreme da putuješ. Više ti nije samo tesno, sve te nekako guši, ne ide ti se još, a vidiš da moraš. Odavno piješ po nekoliko lekova, brzo se umaraš, ne moš ni da pojedeš ni da popiješ više. Roditelji odavno pod zemljom, prijhatelji naveliko odlaze, one žene što si se nekad okretao za njima ili babe ili mrtve. Al ne ide ti se još. I krene gušenje. Nije fizičko gušenje, za to je odavno nađen lek. Šta da radiš ovde gde leka nema?
Ideš po parkovima, nađeš još jednog vršnjaka u nedržu kog ne podnosiš ko ni on tebe, al makar niste sami, jer se samoće plašite. Hteo bi da malo usporiš vreme, iako ceo dan ne znaš šta bi sa sobom od dosade. Hteo bi ako može malo i da vratiš, al si još odavno shvatio da to ne može, negde krajem onog zadnjeg nedrža koji si jedva preživeo, onomad u četrestrećoj kad te strefio infarkt. Zabaksuziš se, sipaš otrov svuda oko sebe i postaneš težak i sebi i svima oko sebe, kojima je ostalo mnogo više nego tebi. Ili postaneš hipohondar i teraš ih da troše to što im je preostalo na tebe. Niko ne zna ili ne može i neće da shvati šta te stvarno jede, a ti ne pričaš nikom, jer se plašiš. Nedrž te steže i guši, sve misliš ovog trenutka ideš, a živiš još jedan dan i proklinješ starost i ko je napravi.
Od ovog zadnjeg nedrža spasa nema, ovaj te prati do zadnjeg dana. Spusti se s tobom pod zemlju, pa kad se uveri da te je zemlja pokrila toliko da nemaš gde van, izađe i nađe nekog klinca koji tek ulazi u život, da i njega ovako iscedi.
A ti? Sad znaš. Uvek je bio tu. Ceo život, samo je umeo da se prikrije gad. Bez njega bi život protekao mirnije i bez muke, al i bez radosti. Bez njega bi živeo mnogo duže, al kome treba takav život? Jest, on ti je i najveći dušmanin i najbolji prijatelj, kako se pogodiš s njim tako ti i bude.
Odmori se, odslužio si svoje.