Позната још као уесбе или флеш. То је оно мало говно на које си пребацио крек за Диабло Свиленом из четрнестице, па ти га он наравно никада није вратио. Исто оно мало говно на којем је факултетски рачунар детектовао вирус пред излагање презентације, па те је педесет студената прве године гледало као бесчасника порнићарског. Исто оно мало говно на које си снимао Тиеста некој риби из Сремчице, па се онда пола године од коначног испуша, сређујући хард запитао одакле мени јебени диџејеви на компу.

Израз се све масовније користи, јер у ес бе звучи као име фирме која спонзорише домаћи женски одбојкашки клуб, а флеш асоцира на јебени наркоманлук.

Упутство за очувавање унутрашњих органа на рок концерту. Пре свега, шутка је зајебанција, а не битка на Неретви. Због људи који ово не схватају, ствари знају да се искомпликују.

Када кренеш на концерт, гледај да не обучеш љубичанствену "Слатке године" мајицу. Није да ћеш попити батине, као да си на "Блејвоч" сплав ушао са "Чилдрен оф Бодом" мајицом, али опет навући ћеш бар двадесет одсто више мартаја на себе. Иако не носиш мартинке свакодневно, немој мислити да си позер ако их назујеш за концерт. Биће пун курац усијаних глава, које ће исте позајмити од брата/ортака који није имао за карту/стрица који је служио армију у касарни у Требињу, све у циљу да неком оставе печат на цеваници.

Када крене шутка, прве редове остави клинцима, којима је то вероватно први концерт. Пусти да њима неко веже кичму у чвор, свако има своје ватрено крштење. Поготово приликом зида смрти (то је оно када се сви поделе у два табора, па нагрну фронтално једни ка другима, као на Косову пољу 1389те), пусти наложену децу да стану напред, ти стани одмах иза. Још ако је концерт неког популарног бенда, просек година у сали биће као на снимању емисије "Музички тобоган" Миње Суботе. У сваком случају, немој, али немој, да пијан стајеш у средину, и свима показујеш средњи прст. Када крене бржи звук, према теби ће кренути две масивне групе људи, и почистити те као баба Сера усрани чучавац.

Врло је вероватно, да ћеш налетети на пун курац маторих, дебелих скињара(ако је концерт Ортодокс Келтса, сигурно хоћеш). Е па, они трипују да су у Немци у Стаљинграду, а да су сви око њих совјетски војници. Терај их у курац, воле да млате рукама, а руке су им теже од кранова словеначких грађевинских фирми. Уколико налетиш на лика коме се поломљене наочаре, веруј ми склони се. Неко му је сјебо италијанске оквире, и он више није разумно биће. Када те неко поклопи по чонтари, или ти зарије ципелштину у колено, џаба га тражиш. Вероватноћа да ћеш га на великом концерту пронаћи и препознати, једнака је шанси да те риба на коју си се ложио у средњој школи, позове на блеју у Кошутњак. Када те неко од зентара које нису ушле у шутку, залије пивом, не глуми Кнелета, не хватај га из залета за гушу, него залиј и ти њега. Њему је сигурно криво више него теби, што ће на путу до куће воњати на вопс.

Немој да хедбенгујеш(млатиш главом) у шутци, сјебаћеш јебени врат. Окресаћеш са неким аркаду о аркаду, нос ће ти од ударца попримити облик друге кривине на Хунгарорингу, или ћеш забости чело о теме неког шиљоглавог клинца.

Уколико налетиш на неке стренџере(овде посебно мислим на Британце, јер они целој планети иду на курац), убиј бога у њима, небитно у којег верују. Не зато што си конзервативни хомофобични геџа, или зато што су нас, маму им јебем, бомбардовали, него зато што ће ионако да причају да смо шабани и да су јебали наше жене. Мартајом о говна! Са друге стране буди џентлмен. Немој да поливаш пивом, пењеш се на кичму, дивљачки шутираш девојке које су 30 кила лакше и десет пута слабије од тебе. Немој да радиш ништа, што им раде остали шабани. Ма колико биле зиљаве/фуксетине/позерке, ма колико ти желео да их јебеш, а мислиш да ти никад неће дати, имај обзира. То су нечије сестре, а сутра ће бити нечије мајке. Гледај да станеш испред њих и заштитиш их, руља ће те одузети од живота, али исплативо је. Никад не знаш, када ћеш да сретнеш ту исту рибу, приликом уплаћивања допуне на трафици. У том случају, твој паламар ће ти бити захвалан. Ако има дебелих, сисатих готичарки, штипни онако каобајаги стидљиво, по коју брадају. Гужва је, не зна се ко је, а и риба се неће љутити, још ће и брадаја да јој се стврдне.

Kompozitor iz doba klasicizma, pravi vunderkind. Počeo je da svira i komponuje sa svega 4 godine. Pravi keršme svog vremena, imao je svaku 'damu' i 'gospođicu' koju je želeo, voleli su ga svi, od prostitutki, preko seljaka, pa do vladara. Inače, čovek koji je imao običaj da mjauče tokom jela, prdi pred Njegovim Visočanstvom i da se iz čiste dosade zacereka kad mu se ćefne.

1. strofa:
Ja sam matori jebač u najboljim godinama, menjam žene k'o gaće, sva memorija na mobilnom mi ode na imenik (Ema, Ena, Ela...), prošao sam mnogo toga u životu i iskustva mi ne fali.

2. strofa:
a) Ti si jedva punoletna (barely legal :-P ) i od svih na svetu si se zakačila baš za mene zato što sam nenormalno dobar matori iskusni jebač, a meni neprijatnooooooooo... Ali i u dete mož se mete...
b) Ti si žena starija - u najboljim godinama, a i ja sam stara kuka, znamo se ti i ja odavno, ali ti si sada udata i imaš decu od kojih jedno nosi moje ime da te podseća kad sam te pratio na (upisati prevozno sredstvo) za (upisati mesto)...

Refren:
Ja sam matori iskusni jebač sa setom u duši, generacija mi se malo osušila, ali u mene ne treba da sumnjaš nego svrati da slušamo ploče, širi noge da čiča zaore, pa da vidiš Kraljevića Marka...

3. strofa:
Zajebi sve, dođi čici, godine nisu bitne - videćeš iz izloženog, u naponu sam snage i volje, život je samo jedan, dođi da razmenimo iskustva i telesne tečnosti!

U stvari, to je jedini lik iz društva koji ima ribu.

Ja, ti i mi.
Svi se mi proseravamo ciframa... "Mi smo njima toliko, oni su nama toliko"... U suštini cifra je fenomenalan mehanizam odbrane. Ako sve predstavljamo kroz cifru, sve ima manju vrednost. Nešta nije toliko bitno. Par hiljada dinara je par stotina evara...
Ponekad se pomera gore, ponekad dole da bi izgedalo lepše ili ružnije. Svi se mi konstantno svađamo oko cifara. Da li je u Jasenovcu pobijeno 700 000 ili "samo" 70 000, da li je u Srebrenici ubijeno 6 000, ili "samo" 1 200...
Cifre koristimo da ne bi morali da zamišljamo scenu. Kada neko kaže 50 miliona mrtvih u II svetskom ratu, mi vidimo mentalnu sliku petice i sedam nula... i baš toliko nam i vredi ta slika. Možda se neko zamisli i kaže to je veliki broj, ali NIKO ne može zamisliti ni 1000 mrtvih, a kamoli 50 000 000. Hiljadu mrtvih... hiljadu tela koje se raspadaju, hiljadu porodica koje plaču, hiljadu planova, želja, ljubavi, sećanja...
I sada pomnoži.
Na kraju se svi mi svodimo samo na cifru na nekoj listi.

Najomiljenija igra u žena. Samo se rašire okice i drhtavim glasom traži pomoć. Procenat uspeha 100%

Објаснио бих вам шта је ал' ме мрзи...

Kada u rano jutro prošetaš opustelim gradom i pažnju ti privuku umrlice okačene po drveću i banderama (u tom trenutku zaista je više mrtvih nego živih oko tebe) i ti shvatiš da si u odnosu na njih - za sada još uvek dobro.