Prvi put su se upoznali u jaslicama, ona se rogovima sapela od lanac te izložila pozamašno vime njegovom telećem pogledu. Od tog trenutka za njega je postojala samo ona. Iako je sam bio crno-beli zavoleo je i crveno-belu zbog nje. Rumenka. Rumenka. RUUUUUUMenka. Često je u zvezdano nebo mukao njeno ime.

Sudbina ih je zajebala, tako da su se posle jedne robnonovčane razmene našli sa dve strane komšijske ograde. Retko su se viđali. Zime je provodio u čežnji za toplim prolećnim danima kad bi ga izveli na livadu. Tada je mogao uživati u njenom hodu po zelenom tepihu kao po mesečini, njihanju njenog velikog vimena koje ga je poput klatna hipnotisalo tako da bi po ceo dan njegov pogled bio fiksiran na nju zbog čega bi gladan uveče pošao na počinak. Ali, zime su duge i dosadne, pa je želju za Rumenkom ubijao povremenim tarenjem o postelju od slame, uz krike ispuštajući tople telesne sokove, za koje bi deca pomislila da je mleko, a da je Rudonja u stvari Šarulja, te bi u nedostatku starije osobe koja bi ih upozorila probala da izmuzu još malo.
Zima je prošla. Krenula je ispaša. Jedva je čekao da je vidi dok njeno lice umiva rosna trava, a njeno vime podapiru listovi deteline. Došao je dan! Ugledao ju je! Osmeh s lica mu je naprasno pao! Bio je tužan, besan, tužan, besan, tužan, besan i tako u nedogled dok mu se gorčina skupljala od kopita do rogova, od nozdrva do repa - BILA JE STEONA! Gledao ju je dugo dok mu se kalcijum topio u rogovima, dok je silovina iz njegovih mošnji išečezavala u vrtlogu patnje i tuge za voljenom kurvom. Da li je veterinar pitao se! Ne, sigurno je neki Ferdinand jebem mu sunce krvavo, probošču ga, mislio je! Bio je slomljen! Pomišljao je na samoprobadanje!

Prilazio ju je pokušavajući da dođe sebi. Želio je znati ko je otac njenog nerođenog teleta. Ko je taj čije dijete ona sada nosi? Ko?!
Nije morao da je pita. Sama mu je odmukala njegovo ime... To jedino ime koje nije želio čuti - Ratko Nesalomivi.
"Ratko?! Onaj Ratko što lani odgrize kurčinu biku Milisavu kad ga zateče ispred tora?" progovori drhtavim glasom na kratko zaboravivši na svoju prijeđašnju muku... ova je bila veća.
Ona je potvrdnu klimnula glavom i okrenula se a zatim odlučno ali ipak sa nekim prizvukom tuge muknula: "Da. Nemoj da ga tražiš. Nemoj pokušavati da se osvetiš. Na tom putu te čeka samo smrt."
U tom trenutku vidio je kako jedna krupna suza pada iz njenog oka na travu. Tu suzu je primjetio prije njenih bujnih vima iako su se tako lijepo presijavale na proljećnom suncu. Toliko ju je volio heroj ove priče.
I jednako koliko ju je volio, mrzio je prokletog Ratka. Mrzio ga je iz dna slijepog crijeva. Mrzio ga je toliko da ga je cijelo tijelo bolilo od grča. Želio je pobjeći od tog bola na neki način iako je znao da je jedini osveta. Osveta za koju on nije bio sposoban ali je njegova moralna dužnost bila da je sprovede ili da umre pokušavajući u toj namjeri.
U tom trenutku shvati da i dalje zuri u ljubav svog života. Vime su joj podrhtavale od tihih jecaja koje nije želila da on čuje... Eh, te ogromne vime su je odale.
"Hej," muknu on: "Ponovo ćemo biti zajedno, na ovom ili onom svijetu tako mi oba roga i svih pet nogu."
Odgovor se ovog puta začu u vidu jecaja. Ona je trčala i jecala. Trčala je što dalje od njega da je ne vidi takvu.
"Ratko nesalomivi" promuknu sebi u bradu: "Još ćemo se mi ćerati!" a zatim se i sam okrenu i uputi negdje u smjeru zalazećeg sunca.
Rudonja se vratio u štalu, nije mu bilo nidočega čak je i slama izgledala hladno i odbojno.
Te noći odlučio je da promijeni svoju sudbinu i da postane krojač svoje sreće.
Uz prigušeno svetlo fenjera počeo je da priziva duh Petra Kočića jer duboko u sebi znao je da je korida jedina ispravna stvar i jedini način da povrati svoju neprežaljenu ljubav.
Silueta brkatog starca ukazala se nadomak Rudonjinih jasala i smirenim glasom koji je odzvanjao mudrošću počeo je da obučava Rudonju. Noć je prošla brže nego inače i mladi borac ispunjen svežim znanjem i neopisivom snagom pošao je ka Manjači. Rosa i hladni jutarnji zrak iskristalisao je njegove misli i napokon je znao da će njegova romansa imati srećan završetak. Dok je hodao po livadi rosnoj u glavi su se mešale slike divne prošlosti i slike Ratka nesalomivog u lokvi krvi. Poslednji put pogledao je ka Rumenkinoj štali, zatim ispustio glasan krik i pošao da rogovima postane krojač svoje sreće.
Užarena žuta lopta izvirala je iza brda. Pogledavši dole, imala je šta i da vidi: užurbani tok reke aktivnih učesnika borbi u ispijanju basnoslovnih količina alkohola, slobodnih umova koji dolaze sami, bez žena i dece, da bi na miru mogli da uživaju u borbi bikova. Skup je iz minuta u minut rastao, zajedno sa strepnjom, - jer danas je veliki dan; danas se odlučuje ko će ponosno sedeti na tronu, ko će travu sa terena Vimbldona za doručak jesti!

I tu, u svojoj svlačionici, Rudonja svoje rogove šiljio je od dolomitni krečnjak što viri iz manjačke ilovače... pognute glave, jer tako mora, nabrijava svoj um, pa podigne glavu ka nebu, poljubi kopitu i usmeri je ka gore i tiho prozbori: Jebaću ti mamicu, Nesalomivi!

Šeba Baja Mali peva kao pod tušem, Petar Kočić se prevrće u grobu, ruke koje svakodnevno izvuku po kubik balvana uz šumu naginju plastične čaše, ispijaju pola litra piva u dva gutljaja i galame za još; domaćini skupa udaraju eksere 20ke u ogradu, da razjareni bikovi ne bi pecane srušili... oseti se napetost, čuje se galama, sve smrdi na znoj!

Borbe do finala nisu bile nešto posebno napete. Prva dva nosioca, Rudonja i Ratko Nesalomivi lako su se domogli finala. Dobro, ne toliko lako - Ratka je mogao sprečiti Leo, potpuno ćelavi bik u vlasništvu Dragana Tarlaća, proslavljenog košarkaškog asa. Rastužio je Ratka svojom jadnom i bednom pojavom, i dok je ovaj cvilio i plakao, Leo se odvažio da mu klizećim startom otme ravnotežu ali Ratko je, očekivano, izbegao srami pokušaj i poslao je Lea u obližnju mesnicu na tranžiranje.

Oko ograde Marakana, ona brazilska, krcata! Nema mesta da se ćik baci, scena je izuzetno smešna: brižni pušači liče na kolovođe jer su im desne ruke podignute u vazduh. Zajebanosti situacije doprinosi prašina koju Ratkove kopite dižu u Pervolom oprano nebo, džentlmensko rikanje starih bikova iz VIP lože govori da je ovo posebno, da u ovoj borbi ima nešto. Istina je to, dobri moj čitaoče: Oni se ne bore za presto, oni se bore za šetnje sa potomcima koji ne mogu ružni ispasti zahvaljujući lepoti nežnih crta lica krave Rumenke.

Milorad Dodik daje znak rukom - borba može da počne!

Ples Rudonje oko Ratka izmamio je aplauze dama sa Manjače koje su u manjini. Pleše kao Aska oko vuka, Ratko se okreće, hvata ga vrtoglavica i staje, smiruje telo, ovakva taktika njegovog protivnika mu nije bila na kraj pameti, preostaje mu jedino da se zaleti na njega ali ne može, vrtoglavica ga drži i dalje, i evo je, prolazi... zaleti se Ratko i promaši, zavrati se, promašuje ga i drugi put i napokon shvata da do nije pravi način... smiruje se, te laganim korakom prilazi Rudonje koji, ne čekavši da mu se noge oslobode, prihvati ponudu protivnika za borbu rogovima; nasloniše kljove svojih glava jedne na druge i krenuše zamahivati glavam levo - desno, jednako snažno i jednako koncentrisano, jer jedna greška vodi ka padu na tlo!

Dodik glođe batak, priča na telefon i boli ga kurac, Kočić radi kao ventilator, točilice za pivo podsećaju na kazina u Las Vegasu.

I evo ga, neko je leđima na tlu! Oh, pa to je Rudonja! Ratko ga gleda odozgo, osmehuje se, zadovoljan je jer drži situaciju u svojim rogovima, pa se budala zamisli o tome šta će sve da radi kada postane glavni, i to Rudonja primeti, hitro i snažno odgurnu Ratka od sebe, diže se na zadnje noge i odalami ga kopitom u pleksus.

Ovo je čekao godinama. Ne pobedu, nego apsolutnu nadmoć nad protivnikom; on sada zna kako da se ponaša, šta da uradi, zna put! Ratko je na prašnjavoj zemlji bez trunke trave, gleda u napukli rog Rudonje i provodi vreme u opravdanom strahu; naš heroj, džentlmen veliki, osmotri publiku koja kipti, čeka na završni udarac i uslišuje njihove molitve - prvo poljubi Ratka u glavu, te mu zabi rok u oko pa ga uzvuče, obrisa krv Ratkovim jezikom, pomisli na Rumenku za koju zna da ga čeka i preseče grkljan Ratkov svojim šiljatim rogom.

Publika je u transu, luduje, plastične čaše lete u nebo, imamo novog vladara! Vladara koji je ispunio svoj dečački san, vladara koji zna kako da voli, vladara kojeg sada kurac boli, vladara koji će slaviti ovaj dan!

Na drugom kraju livade jedno tek rođeno tele čulo je da mu je otac junački poginuo i počelo da kuje svoju osvetu...

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Definitivno najnormalniji štrumf. Pored toga što mora da živi sa Kefalom i Divljom, svaki dan sluša ćaleta kako mu nešto kenja, dobija samo poklone koji eksplodiraju, tamo neki Gargamel i Čempa stalno gledaju kako da ga pojedu, a jedina riba koja živi u njegovom selu se ne loži na njega. Kako čovek da ne bude nadrndan!?

Kada ti stariji brat, sa kojim deliš sobu, da kintu da izađeš uveče u grad jer njemu dolazi riba.