Uglavnom najbolje ribe na televiziji, uvek doterane, nasmejane, neretko i baš lepe, ali kako bi ovaj divni sklad bio narušen, moraju ili da mucaju, ili da pričaju kao da su pročitale dve i po knjige u životu, da sriču ili da im je jednostavno boja glasa relativno slična zvuku kočenja formule jedan.

Po pravilu posao su dobile preko veze ili preko kreveta, obavezno studentkinje žurnalistike (najčešće nekog brzog kursa koji vodi neki od naših najpopularnijih marketinških i novinarskih mogula), govore više stranih jezika, obožavaju pop kulturu, Opru i Miru Adanju Polak, bentlije, egzotična krstarenja i naravno racku.

Životna želja im je sopstvena autorska emisija, a najčešće završe na nekom od onih "koliko ima "sisa(ubacite nasumičnu reč) na slici" kvizova gde njihova superiorna elokvencija može da dođe do izražaja, kao i ostali atributi koji, po pravilu nisu zanemarljivi.

Posle nekih desetak godina pušenja kurca direktoru televizije kako bi zadržale i taj jadni posao, određeni procenat ovih superstarova domaće televizijske scene zasluži da se pojavi kao sporedni gost koga niko ne prepoznaje u nekoj tok šou emsiji (pod uslovom da se i posle tih silnih godina i dalje fizički dobro drži) koju vodi znatno mlađa, uspešnija i arogantnija koleginica(koja je u 20% slučajeva zaslužila to mesto, a u ostalih 80% samo bolje hoblala gedoru i eventualno ga primala u dupe, i to od istog direktora) koja je sve vreme pobednički gleda i postavlja joj pitanja o karijeri likujući i aludirajući na njen uspeh a apsolutnu propast jedne od naših heroina, koja mora sve vreme kiselo da se smeje i trpi, nadajući se dobrom rejtingu i eventualnom honorarčiću uz neki bonus felacio.

Ako nekoj od njih za vreme emitovanja (ako ima sreće da ide uživo) ispadne jedna sisa pred kameru, ili bude te sreće da upeca neku javnu ličnost i šeta se sa njom po gala večerama beogradskog džet seta, ima šanse da bude upamćena i da ostavi bilo kakav trag (ne onakav kakav bi bio pohvalan, ali opet trag), a ako ne, onda jednostavno padne u zaborav onog trenutka kada bude smenjena i umesto nje postave drugi par pričajućih sisa pred kamere.

Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.

Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …

Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.

Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.

Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...

Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?

A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?

Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.

Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.

* * *

Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.

A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.

Osnivač i lider Srpske Radikalne Stranke i najmlađi doktor prava u SFRJ. Pravni fakultet je završio u Sarajevu za samo 2 godine. Postoji urbana legenda da, kada ga je Tito primio i čestitao mu doktorat rečima "Čestitam doktore", on odgovorio "Hvala, majstore" (pošto je Tito po obrazovanju bio bravar). Poznat je i po izraženom "kotrljajućem R" tako da njegovo R zvuči više kao V. Inače, čovek je hodajuća pravno-istorijska enciklopedija. Na žalost, zbog nekih svojih, možemo reći, suludih ubeđenja, svo njegovo znanje i sposobnost nema pozitivnu svrhu. Kada ne bi stalno pravio nacionalističke i druge budalaštine, verovatno bi bio jedan od najcenjenijih i najpriznatijih međunarodnih pravnika. Danas mu se sudi za ratne zločine u Hagu, i nije da ga branim, ali moje lično mišljenje je da su strendžeri kasno shvatili sa kakvim ludakom imaju posla i da osuditi ga neće biti nimalo lako.

Специјалитет од дуња или дгуња како ко више воле.
Порекло речи је Швапско у оригиналу Kitten Käse дословно сир од мачета.
Укуване дгуње се мету у млевене ораје и поспу шећером.

Svako od nas se na neki način susreo sa ovim psihološkim profilom: crnka, sa šiškama sečenim mikrometarskom preciznošću, slikana u 346 poza u kupatilu, slike sortirane u 38 albuma. Ime i prezime jednostavno nisu dovoljni - mora biti dopunjeno nikovima kao što su: swatka, tatina princezica, nafurana, samo tvoja, NUSKNVP, NUSKNVCZ itd. Ovaj profil obavezno mora da sadrži 30 sestara i 16 braća (čovek bi pomislio da živi u albanskoj enklavi).

Topik u formi grčke tragedije koji snađe svaki forum pre ili kasnije.

Tragični junak je centralni lik tregedije, koji napušta forum ne zbog vlastite krivice, već sudbine koja mu je donela nesreću (bez krivice kriv). Centralni sukob je sukob junaka s ostalim likovima koji imaju različita uverenja od njegovih, posebno moderatorima. U tragičnom raspletu ove drame junak teško nastradava: briše nalog ili ga brišu za njega.

Publika na ovakav rasplet reaguje različito: Neki briznu u plač, neke hvata depresija, a neki nalaze unutrašnju snagu i nastavljaju borbu za ideale palog heroja.

Британска, лоша верзија нашег Јована Мемедовића. Обојица су обишла свет.
Беар се хранио говнима и инсектима, Мемедовић пршутом и рибом са роштиља.
Беар је сам себе клистирао, Мемедовић није.
Беар је бежао од медведа, Мемедовић га је грлио.
Беар је спавао ноћу у џунгли, Мемедовић се само насмејао и преспавао у воденици Саве Савановића. Беар то није смео.

Momenat obnavljanja prećutnih zaveta predaka. Danak duhu tradicije koji bdi nad porodičnim ognjištem generacijama i učvršćivanje armature familijarne sloge, uz obavezan nagoveštaj okrutnosti nemilosrdnog skota-života koji sada, kad prestaje da bude dete, mlađanog vozača vreba iz svakog ugla da na njegovom još glatkom licu ucrta bore. Prvoj vožnji obavezno prethodi očev muški zagrljaj i stisak ruke.

Lep gest jedne od banaka koja je došla iz pičke materine da ućari nešto na našoj nemaštini presipanjem iz šupljeg u prazno i prodavanjem muda za bubrege.

Помало отрцан назив за прислушкивање прислањањем уха на врата.

Nastao u surovim uslovima naglih promena vremena krajem meseca oktobra, opijen isparenjima iz postrojenja TE, agresivan i nervozan jer je tu kad mu vreme nije. Pametniji, izdržljiviji i lukaviji od svoje kilave letnje braće, zuji kada bombarder i leti kao Crveni Baron lično. Ni slučajno ne sleće na beli zid nego skoro isključivo na tamne delove nameštaja. Fokusiran na svoj primarni zadatak (zajebavanje naivčine koja bi da prespava u toj sobi), strpljivo čeka prvi, najslađi san da dejstvuje i taj obrazac ponavlja do jutra kada mu se misteriozno gubi trag. Neuhvatljiv i neuništiv, jedini lek je da budete strpljivi i sačekate novembar, jer ko je ikada čuo za novembarskog komarca psihopatu?

Svako je imao bar jednog. Ili ako nije tek će ga imati.

Prvi red: Uglavnom štreberi, zapisuju revnosno od profesorovog "dobar dan" do "doviđenja", uz po mogućstvu ispravljenu glavu jer smatraju da postoji šansa da profesor upamti baš njih od 1000 studenata.
Drugi red: Isključivo štreberi, oni koji u sebi psuju familiju ovima iz prvog reda jer su stigli pre njih na predavanja i zauzeli im mesta.
Treći red: Štreberi kasnioci, bila gužva po gradu pa im je kasnio i autobus. Psuju familiju ovima iz prvog a i ovima iz drugog, u sebi naravno dok se keze profesoru.
4. - 7. red: Oni što završavaju faks u roku, tu su da isprate šta treba, zapišu po nešto, gvire šta pišu ovi iz trećeg reda, za slučaj da nisu čuli nešto od "ovih iza".
"Ovi iza" (8.-poslednji red): Realno boli ih. Jedan je došao na predavanje jer je čuo da je profesorka dobra riba, dvojica sede tu jer im u studenjaku ne radi grejanje, ostali igraju zanimljive geografije. Da studiraju geografiju možda bi i završili u roku, u suprotnom "nema 'leba".

Samoubica koji nije bio siguran.

Lek za sve strahove i fobije.

Najbolji izgovor za uvaljivanje odlaska u kupovinu. Dođeš gajbi s posla oko 18.25 h, mrtav umoran, usput si u autobusu fatamorganisao izuvanje cipela, pranje nogu i zakasneli ručak, da bi te ukućani dočekali nestrpljivo k'o kurirsku službu samo da ti uvale još jedan "mali" zadatak, onako "usput" i "časkom".

Дијагонално, Криво, Под углом

Временски период током којег се конформистички пориви своде на минимум.

Можда сам луцкаста и живим у неком свом свету, али чини ми се да је ово стање у које сам једноставно упала. Због њега пишем ћирилицом, иако се једва сналазим. Због њега сам отворила профил на Вукајлији. Због њега сам почела да пратим фудбал. Због њега не одем на време у кревет, само да бих читала његове коментаре, дефиниције, постове на форуму...

Иако не знам како изгледа, ипак осетим неке лептириће у стомаку кад год угледам његов ник на екрану. Пожелим да сам ту поред њега, да му видим израз лица док чита, пише, дефинише, свађа се са људима по сајту. Чини ми се да бих могла до краја живота да будем с њим, само зато што је интересантна личност, па може да има дрвену ногу, вештачки кук или неку неизлечиву болест( ДАЛЕКО БИЛО) физички изглед ми можда по први пут у животу није на првом месту. Иако он мисли да сам ја некакав трол, или шта већ, желим да му поручим да сам само једна обична, нормална девојка, која се заљубила, и не видим шта је ту страшно... Можда је мало луцкасто што је то овако, преко интернета, али побогу! Живимо у таквом времену, и мислим да то полако постаје нормална појава. Надам се само да ме нећеш мрзети после овога што сам написала, претрпећу огроман блам, (свесна сам тога у потпуности) кад људи прочитају ово, али било је јаче од мене. Извини, и мојим те да ме не игноришеш после овог текста. А на кога мислим, види се јасно по мом надимку на Вукајлији.