Lik u društvu koji odskače od ostalih po načinu odevanja, bilo po boji ili samom izboru odeće. On gaji svoj stil i to je tip ljudi koji jedini u društu nosi na primer sataraš košulje, repersku odeću ili se oblači u komplet crno po najvećoj vrućini. Bio bi neprimetan da je u društvu ljudi koji se oblače kao on, ali ovako dosta ubada u oči i njegova individualnost tada najviše dolazi do izražaja.

Певач: Јао какав сам ја шмекер, сви се ложе на мене, има да певам баладе цело вече да наложим рибе још више, а после има сигурно да падне неки секс, можда и тројка... Следећу свирамо од Ганса "Don't You Cry Tonight".

Гитариста : Јао како сам добар, има да пржим гитару цело вече. После кад узмемо кинту има да купим нови процесор, па ново појачало ...охохо

Басиста : f, f, f, g, g, g, f, g

Бубњар: АААААА!!! Има да попијем ово пиво, па после да узмем неки виски, има да се олешим. Има и да се побијем са неким! Види оног позера у првом реду, па сад ћу да му...

Клавијатуриста: Власник нам је дао 25 евра, и од пића имамо 20 евра, од улазица имамо 25 евра...

Када се напијете толико да опијање наставите у потпуно непознатом друштву састављеном од такође једни другима непознатих људи спојених алкохолом.

Kategorija specifičnosti.

Džimi uvek živi na jednom spratu iznad, ili ispod tebe (osim kada si Džimi). Kuće nisu Džimijevo prirodno stanište. Još dok si odrastao, shvatao si da je Džimi po nečemu različit, divio si se njemu, i njegovoj kolekciji olovnih vojnika. Voleo si njegovog gumenog skočka i poštovao njegov kasetofon. Ali iznad svega, Džimi je svoju misteriju emitovao svirajući gitaru. Kada se oženio, ostavio je gitaru u stanu svojih roditelja, da bi je ti pozajmio kada napuniš četrnaest, i za dve nedelje vratio, odustajući od ideje da ćeš ikada biti talentovan kao Džimi.

Kada si napunio 16, upoznao si nekog drugog lika koji se zove Džimi. Ovaj je živeo sprat ispod tvog drugara iz razreda. Svirao je gitaru. Nekako nisi bio ubeđen da je svira dobro, ali si iz konteksta iscrpeo da postoji i jebač mame Džimi Hendriks po kom je ovaj dobio ime, tako da njegov talenat više nisi dovodio u pitanje. Štaviše, odjednom je "Život je nekad siv nekad žut" počela da zvuči veoma profi. Na "Stairway to heaven" otapala se Tunguzija, Džimi je posedovao tron.

Do svoje osamnaeste, znao si četiri Džimija. Igrom slučaja, svaki je svirao gitaru. Do velike mature, primetio si da svako koga poznaješ poznaje po jednog Džimija (i to sa susednog sprata), lorda plamene trzalice. Jedini lik za koga znaš da je gitarom odneo 1. nagradu na takmičenju u Madridu, zove se Marko. Nema jedinstveno dugu kosu, nije samotni, tragični jahač ka zapadu, ima devojku. Ide u Havanu na studije, i nosi nekarirane košulje. Vrlo je neposeban, takoreći.

Uz mali podstrek samopouzdanja, latiš se ti ipak gitare, i naučiš po koju da odtandrljaš, pošto na mikro-biologiji niko ne ume da svira, a brucoška ekskurzija se bliži. Jednog dana, primetivši da ti je kosa duža nego što si to poslednjom prilikom zamišljao, u spoznaji stepena kariranosti svoje košulje, zaključuješ i da živiš i iznad (a bogami i ispod) nekoga. Pozeri sa faksa koje ne poznaješ ti se obraćaju sa Džimi, i pozivaju te da im se nekad pridružiš na Dunavu, "da sviramo malo".

Nije strašno to što si sam postao razuđenjem objekta svog detinjeg poštovanja. To je cena posebnosti, i sada možeš da živiš sa svojima dok si živ, jer nema te na svetu. Ako ipak skontaš da se ženiš - ostavi gitaru kod kuće, neka živi štafeta.

Nužda ne bira ni vreme ni mesto i zato se desi često da nas stisne baš kad smo u gostima. E sad, među primitivnim životinjama je njuškanje izmeta i obeležavanje teritorije sastavni deo normalnih društvenih odnosa, dok je kod nas ljudi to nešto krajnje neprirodno i sramotno.