Дошљаци из разних села који су у Београд најчешће дошли на студије, и то након што им је деда продао краву и искеширао за факс, а све у циљу да рођеним Београђанима најпре огаде живот разним огавним сељачким нагласцима од којих се нормалном човеку приповраћа, нецивилизованим понашањем, а затим да ту и остану (ово се најчешће односи на сеоске кураве које долазе да би се добро удале и тиме омогућиле себи куповину одеће на Штрафти).

Буквално једва чекаш празнике, па да падобранци коначно оду кућама, да не гледаш више те њушке, ионако би их потрпао у један вагон и послао назад у њихову пичку материну богу иза ногу одакле су дошли.

Најгори су они Црногорци и Босанци који се организују у кланове чим ступе на тло Београда, једни другима обезбеђују послове и ускоро ће да почну да држе монопол над свим привредним делатностима. Ако пажљиво погледаш, сваки други директор фирме је или Црногорштина или Босанчерос, тачно видиш по форсирању ијекавштине да нису с овог континента. Ма, Жидови су мала деца за њих. Још им држава дозвољава да студирају на буџету уз све могуће бенефиције, уместо да их попакује у контејнере и врати на брдо с ког су сишли.

Најјаче је то што, кад их питаш како им је у Београду, одмах крену да серу по њему -- те им не ваља ово, те им не ваља оно, лоша вода, лоше све, како је све много боље у њиховом родном селу. Ту предњаче геаци с југа Србије кад крену својим ''ги/гу'' реченичним конструкцијама да кењају како само Лесковац има добар роштиљ, а све остало је соја. Вратите се међу Шиптаре!

Једина добра ствар у целој причи су управо те радодајке које су у Београд дошле да би се јебале као штуке, те, као такве, представљају лак плен кад хоћеш да га умочиш, а да се не ознојиш.

Ona je ovo, ona je ono, ali tebi - ona je sve. Drugi je pljuju - ti je braniš. Drugi je ne podnose - ti je obožavaš. Svidja ti se... Mnogo. I previše. Lud si za njom. Za trenutak pored nje dao bi deset godina pored bilo koje druge. Sve one su tako... a ONA je ipak tako...
Ali, ti si njoj drug. I ništa više. Samo još jedan običan drug, a ona je tebi... prosto sve. Tako je bilo, tako će ostati i to te boli, grize, kida iznutra. Ne jedeš, ne spavaš, nemaš više ni inspiraciju da definišeš nešto na Vukajliji.
Preostaje ti samo da pokušaš lečenje narodnim lekom za sve...

Jedna od često korišćenih rečenica kada te neko baroniše o nekom poduhvatu što se tiče neke devojke, i kada pokušate da učestvujete u dijalogu, on ti kaže da je ne znaš.

Ako nekoga zovu Kiza, taj neko mora da je neki zajeban lik (uglavnom iz kraja)... To je nepisano pravilo! Da je neki Zoran dobar dečko, zvali bi ga Zoki...
Isto važi i za nadimke "Ćozla, Pirke, Ćime, Dandža, Ledu i slicno..."

Стандардна екипица окупљена на свима добро познатом месту, обично на стану код лика који сам живи. То што сам живи не значи да је увек сам него да ни са ким не дели кирију и трошкове, а успутних цимера има подоста и свима је дао да копирају кључ у случају да неко има паузу између предавања и вежби или је неком хитно потребан јебодром.

Свакодневно се окупљају да циркају вопса, пурњају вутру од локалног лердија, пуштају Жарета и Гоција и играју ПЕС. Комшије их мрзе, полиција им понаособ сваком напамет зна регистарски број личне карте и име оца. Али то њих не дотиче јер су превише пијани и надувани да би било чудно да их боли кита за нешто. Осим кад нестане Мерака, сканка и коју формацију да ставе код Олимпика из Марсеја и да ли Манданда треба да буде у првој постави.