А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

О, да, прође основна, прође средња школа, а ваш највећи успјех у друштву и уопште животу су петице и жуљеви на гузици од сталног праћења часова, допунских настава, учења код куће...
Нисте видјели ни ж од живота, а треба да упишете факултет, да постанете академски грађани.
Како побјећи из свог тијела и избрисати претходне године живота у којима сте били практично биљка у одјељењу коју нико не примјећује, само се понекад сјети да постојите?
Како показати да и ви можете да будете живахни и да будете стока понекад?
Лако - уписати факултет ван вашег града, ван домашаја и контроле родитеља.

Ту све почиње.
Налазите собу, по могућности у студентском дому јер сте, јелте, одличан ђак, упашћете на буџет. Добијате цимера или цимерку и онда креће лудница.
На предавања се не иде, јер сте преслушали 12 година све могуће професоре и часове који су одржани, ма да, шта ће вам то, учићете пред колоквијум.
Понашање вам личи на нешто попут пса који је пуштен с ланца после јако дуго времена. Он трчи по дворишту, ломи се, удара главом у дрво, скаче по колима, по столовима, преврће столице, јури све што се креће, чак и пчеле, он је толико неиживљен да има енергије налик на Обеликса који је упао у казан са чаробним напитком.

Основну културу сте изгубили, ваљда је остала у бусу када сте оној баки опсовали све живо кад је кренула да вас пита да ли је поред вас слободно мјесто.
Браво, успјели сте, сада сте јачи за нијансу.
Зашто бисте персирали старијим од себе? Па то је за штребере неке тамо, али ви нисте то, ви сте супер-убер-кул студент, чији су родитељи далеко.

Углавном ваш студентски живот се своди на прву годину факултета гдје сте кул, фаца, ви јебете својом кулоћом, пијете, ломите, не дајете испите, у случају да сте женско постајете курва која ХОЋЕ ДА УЖИВА У ЖИВОТУ што обично значи да спава са сваким без обзира на мишљење других уз наравно подразумијевано алкохолисање и узимање лаких дрога.
АЛИ, велико АЛИ, сва кулоћа пада у воду дана када се полажу рачуни родитељима, када треба погледати у очи људима који рмбаче и ринтају да бисте ви рончили данима и да бисте покопали њихов углед, тај дан добијате нову кожну огрлицу и нов, јачи ланац којим ћете бити везани док не оснујете своју породицу, губите повјерење као газда који га губи када га пуштено пашче уједе за руку.
Браво, успјели сте у животу.

Особа која тражи особу од двадесетак година са бар четрдесет година искуства.

Vegetarijansko jelo kineske kuhinje.

Narodna izreka koja poručuje i studentima privatnih fakulteta da se pripaze ako dođe do rata.

Ono što su gramatički neobrazovane žene nekada radile na lomačama.

U suštini, uteha onih koji su zajebani. Jebi ga, kol'ko treba da budeš blesav i poveruješ da će neka viša sila da kazni one koji su ti se iskenjali u usta. To tako ne funkcioniše. I nema to čak ni veze sa tim ko u šta veruje ili ne.

Kosmička pravda ne postoji. Možete vi da budete dobri, smerni, pošteni i tako svašta nešto, ali će vas neko svejedno zajebati. Najverovatnije ne zato što mu je takav ćef, već iz jednostavnog razloga što tako svet funkcioniše. Postaviće vam nogu u trci zvanoj život i vi ćete se, koliko ste dugi, opružiti u prašinu propuštenih prilika jer je nekome tako odgovaralo. I tu vam Bog baš i ne pomaže mnogo, ma koliko se pozivali na njega i njegove moći. Bliže je istini da je u trenutku vašeg zajeba on trepnuo, pa nije primetio.

A vama ostaje samo da kao mantru ponavljate i tešite se rečenicom ''Bog sve vidi'', mada vam je jasno da to više zvuči kao vapaj očajnika potpuno upucanog u pojam, nego što predstavlja čoveka rešenog da se hrabro suoči sa sranjima i ne dozvoli da ga ponovo neki smrad prevesla.