...Odlazim u "Rupu" u jednom trenutku, u narodu poznatiju kao "Akademiju", mnogi je zovu i "Džamija". Treba da se nađem sa ortacima. Kasnim. Ne zatičem ih sve, srećem druge, i sa njima blejim. Pada ponuda za privatnu žurku i odlazim. Žurka privatna ko žurka, grljenje, ljubljenje i smor na kraju. Izlazim. Krećem peške kući, nije da je blizu, ali prija mi šetnja po snegu koji je prekrio grad. Ubrzo potom srećem džukca na ulici koji mi posle jedno 200 metara prilazi. Pada nepoverenje i strah sa obe strane. Prilazim mu prvi, i oslovljavam ga sa: De si pas. Pada njuškanje i postajemo prijatelji. ... Prati me putem na takvom odstojanju da taksisti koji prolaze pomisle da je moj pas i da nisam pijana budala koja pešači bez keša jer nema isti, već neko ko šeta psa po komšiluku. Počinjem da gotivim psa zbog toga. Prolazimo kroz teritorije zajedno koje nisu naše. Smanjuje odstojanje između nas. U jednom trenutku, pas skreće, odlazi i ja pomislih: Hvala ti psu na društvu, i nastavljam dalje. Stiže me posle dva minuta. Nastavljamo ćutke dalje put. Postaje mi glupo što ga toliko cimam da mi pravi društvo i minut nakon što sam to pomislio on staje i ja mu govorim da ide "kući". Pas staje i okreće, pomišljam u sebi opet hvala ti na društvu. Nepun sekund nakon toga, opet me stiže. Opet ga mazim jer nemam kako drugačije da mu se zahvalim. Stižemo do mog ulaza. Mazim ga poslednji put, osećam gnedlu u grlu i odlazim. Zatvaram vrata ulaza psu pred nosem. Krećem par koraka i zastajem. Stojim tako nepomičan par sekundi i vraćam se i otvaram ulazna vrata. Pas, koji do tog trenutka bio ispred isti se pomera par metara. Pokušavam opet da ga pomazim, kao da želim da se izvinim i zahvalim u isto vreme. Pas se sklanja, bukvalno kao da mi govori: Izdao si me i ako to ničim nisam zaslužio. Sve fekalije, govna i prolivi Univerzuma slivaju se po meni. Pokiso, ponovo zatvaram vrata ulaza.
Čovek je davno shvatio da mu je pas najbolji prijatelj. Shvatio je to zato što nijedan čovek na svetu ne može ukazati drugom tako bezkompromisno poverenje, koje i ako je stečeno za minut do smrti neće biti dovedeno u pitanje.
- Ajde, šta gledaš u vodu? - Pa hladno mi... - Pa došao si da se kupaš, jebi ga, bazen ti je takav... Znaš šta, kad budemo išli na neku baru, zvaću te... - Jebemti, pa hladna je mnogo, ko za krst da plivam! ___________________________________________ - Ste išli na plažu danas? - Jesmo... - Kakva je voda? - Hladna, ko za krs` da sam plivao!
Zločin je kad budiš dvogodišnje dete radnim danom u 06:15 da ide u vrtić; kazna je kad te to isto dvogodišnje dete probudi vikendom u 06:30 orno za zajebanciju od ranog jutra.
Druga faza ljubavi, odmah posle iščezlih leptirića.
- Opet se ne javlja, garant je u kladionici, evo sve mi tu nešto igra. - Aaaa to je već ozbiljno, reptilići a? - Ne lupetaj nego mi dodaj nešto za probavu.
''Divan si'' je ono što će ti devojka reći ako u tebi vidi gej druga. Ako vidi u tebi potencijalnog trsitelja, ovo nikada nećeš čuti.
- Daj da ti ponesem tu torbu. Ne radi lift. - Jao, hvala, divan si! ------------------------- - Idem do fotokopirnice. Da uzmem jedan hendaut i za tebe? - E, super! Divan si! ------------------------- - Jao, koleginice, sva si pokisla! Evo, možeš pod moj kišobran. - Joj, divan si! :pet minuta hodanja do stanice: - Hoćeš sledeće nedelje da odemo na neku kafu? - Čućemo se.
Grupa žena (i par muškaraca) koja samo fizički živi u Srbiji, a duhovno doručkuje ceđenu pomorandžu kod Tifanija, pije kafu bez kofeina u Monte Karlu, šopinguje u Milanu, ruča slatkokiselo prkno od jaka flambirano konjakom u Londonu, sere u Berlinu, ludo se provodi i pije koktele sa trodnevnom omudinom pande na Ibici, iznenada upoznaje osećajnog Mirka, menadžera koji obožava Ligu šampiona, bezalkoholno pivo, skvoš i PES, zaljubljuje se na prvi pogled i to objavljuje Tei, Mii i Lei na ručku, onda ciči, skače i pljeska rukama sa njima, kupuje izazovni "Victoria's secret" donji veš, pali mirišljave sveće po sobi i pušta ambijentalnu muziku, senzualno vodi ljubav sa Mirkom u 37 neverovatnih poza za poboljšanje seksa, zatim otkriva da i on voli Kejt Hadson i da tiho jeca na kraju "Titanika", biva isprošena na vrhu Ajfelove kule, "Da! Da! Da!", angažuje Vladanku Celić za dizajn venčanice i tu im se život završava.
Mada se može završiti mnogo brže i svrhovitije, neočekivanom pojavom melodija Edvarda Ojdanića na plejeru za vreme sastanka redakcije.
Redak, ali veoma samouveren primerak kompletne budale. Za razliku od ambicioznog čoveka, on je svoje ciljeve zacrtao na mesto koje ni sa hoklice ne može da dohvati. Ciljeve koji mu nisu u puškometu.
Dok se ambiciozan, ali racionalan nada da će kresnuti komšinicu sa najvećom sisom u kraju -on se nada da će karati Mariju Karan. I to u oba slota. Neće stalan posao sa redovnom platom dovoljnom za sve što mu treba. Hoće da bude šef -odmah. Hoće komisije, upravne odbore, službena putovanja, mesto u žiriju izbora za mis podunavlja. Neće pičku prve pratilje, hoće pičku pobednice. Kućerinu sa bazenčinom i punu garažu, kućnu pomoćnicu i poslovnu pratnju. Nije mu dovoljno da ga poštuju, hoće da ga se boje!
Na kraju krajeva možda to i nije loše. Možda se takvim razmišljanjem može postići više. Doduše, samo ako za takve zalogaje možeš dovoljno da zineš. Inače će sve to đumle završiti na mešalici.
-Tajo, ja bi hteo da igram fudbala u Engleskoj. -Pa i tajo bi sine da jebe Anu Nikolić -pa trpi. -Ali ja bi teo... -Zaposliće tebe sine tajo k'o viljuškaristu u Neoplanti. Da metiš prs' u uvo i pevaš Jašara. -Jel to ono brm-brm, brm-brm? -Jeste sine, videćeš kako će ti biti lepo -k'o na Vembliju. -Brm-brm, brm-brm.
Osveta majke prirode prekaljenom jebaču, kojom pokušava da ga stavi u kožu svih onih očeva čije je princeze deflorisao.
Udobno zavaljen u fotelju, počeo je da iščitava dnevne novine krenuvši od poslednje strane, kad ga prekinu prodoran zvuk zvona ulaznih vrata. -Zvrrrrrrrrrrr!!! -Ko je sad majke mu ga?! Nervozno ustaje i kreće prema vratima. Ispred njega se pojavljuje bubuljičavi stvor, zalizane kose i poderanih farmerica. -Da! Izvolite mladiću! -Ovaj...dobro veče. Ja sam...ovaj...Dragan. Došao sam po Vašu ćerku. Znate večeras idemo u bioskop. -Aham... (pogledom ga odmerava od glave do pete)...sad ću da je pozovem. Mileniceeeee! -Evo tatice. Napupela tinejdžerka utegnuta do tačke pucanja silazi niz stepenice. -Ah tata, vidim upoznao si mog Dragančeta...je l' da da je sladak. Momak crveni, a bubuljice na njegovom licu samo što ne puknu. -Aham...jeste ćero...nego reci ti meni, gde ćete vi ovako kasno uopšte? -Pa vodi me u bioskop, a posle ćemo verovatno malo da prošetamo do parkića. (PARKIĆA!!! O ne!)-pomisli brižni otac. -Hmmm...dobro. Izvini NAS na trenutak. Stavlja ruku na nejako rame zbunjenog momka, povlači ga u ugao predsoblja, i unoseći se u prestravljeno lice mladića reče mu: -Slušaj sine, nemoj da te guja ujede da nešto pokušaš večeras inače ćeš do punoletstva jesti na slamčicu! Razumeš!!! -Ovaj...da čika Milenin tata - progovori Draganče gutajući knedle. -Ajde sad begutka, i zapamti šta sam ti rekao. Dok je zatvarao vrata za mladim zaljubljenim parom kroz glavu su mu prolazila lica svih evojaka sa kojima je bio, i zastavši negde oko broja 48 prekinu misli i progovori bez razmišljanja: -Jebem ti kosmičku pravdu! Univerzum je konačno u ravnoteži.
