Poznati književni žanr veoma zastupljen u čitavom svetu, koji se neverovatno primio kod nas, pa je po ovdašnjoj začetnici žanra i dobio ime.
Sve je počelo objavljivanjem prve knjige Mirjane Bobić-Mojisilović "Muškarac za doručak" koja je kao munja pogodila izuzetno zatupljeni balkanski region, što je otvorilo vrata drugim jako talentovanim i maštovitim spisateljicama da prenesu svoja ubeđenja, misli i maštu svima nama.
Žanr je karakterističan po tome da ga uglavnom pišu žene u "najboljim godinama" sa dva do tri prezimena, često uspešne u nečemu što ostali ne mogu da razumeju i karakteriše ga da ima više onih koji pišu od onih koji čitaju, ali to ne smeta. Nije ni poenta čitati, već je poenta da onaj ko piše, pored ostalih titula starlete, glumice u pokušaju, pevačice zabavne muzike ili voditeljke, doda sebi i titulu pisca, koja im dozvoljava da nose one ogromne, nove ultra-popularne naočare za vid koje im pomalo izoštravaju inače tup pogled. Naravno ima i muških izleta u tom pravcu, ali oni i nisu toliko zapaženi, osim nekoliko ekranizacija dela Siniše Pavića, za koga se ionako tvrdi da ima višak ženskih hormona.
Tema mirjanabobićmojisilovanje knjiga je uglavnom luksuz i 'vatanje nekog izuzetno bogatog muškarca, kao i 'vatanje muškaraca uopšte, koje mora da se dešava na nekom vrlo egzotičnom mestu i mora da bude toliko romantično, da se čak i Hju Grant rasplače, a Hju je prošao sve što je romantično na planeti.
Naravno hepiend mora da bude na kraju, pored ljubavnog i finansijski jer nije ona džaba jurila njega kroz celu knjigu i očarala ga potpuno da bi sada živeli u garniseri u Batajnici. Dobro, tu je uvek izrazito zla suparnica čije se zlo, pored toga što pokušava glavnom liku knjige da utera pušku, pojačava u nekim delovima knjige izuzetno svirepim ponašanjem kao što je gađanje saksijom dece Romulanaca koja prose ili tako nekim histeričnim napadima, na decu, umiljate životinje i sve što je malo i slatko na planeti.
Pisaca ovog žanra je sve više i smatra se da će do 2050. pola ljudi na planeti pisati knjige, a druga polovina čitati.
- Dragi izašla mi je knjiga danas. - Kakva knjiga bre, pa ti ne znaš ni prostu rečenicu da sastaviš sa smislom? - Koji si seljak, to je stil takav. Nije to neka dosadna fantastika, drama ili tako nešto, to je mirjanabobićmojisilovanje. To je danas najvoluminiziraniji žanr na svetu. - O Bože pomozi. - Samo ti kukaj, a Jelena Baćić-Alimpić, Marijana Čolić-Kostić-Mateus i Mira-Adanja Polak su rekle posle čitanja prve strane da sam gotovo siguran dobitnik Noblicine nagrade za književnost. - Dobro, super, prepričaćeš mi je posle. Sada sam zauzet gledanjem jedne tačke na zidu i crnim mislima.
Životinja koja se verovatno rađa kada Bogu prodje tiket čim je nagrađuje tako blaženom sudbinom. Dok ostali pripadnici svinjske populacije žive da bi bili zaklani, vepar za priplod, bukvalno, živi da bi jebao. Veliki, debeo pred njega uvek kukuruza, jer se dosta i troši. Kada bih bio neka životinja bio bih on, ah što nisam vepar! Ne razmišljaš za hranu - uvek te čeka, ne razmišljaš o svojoj deci koju svaki dan praviš svojim burgijastim kurcem. Samo jedeš i jebeš, ah što nisam vepar! Vole te svinje, a i gazdarica te ponekad pomazi, a ti voliš da te šašolje, ah što nisam vepar! Ne moraš da ga vadiš kada ti je naslađe, već u ekstazi puniš jedre nazimice, dok domaćini gledaju i navijaju za tebe: Jebi, vepre! Puni, vepre! Napravi nam prasiće!
Gorštaci se plaše malo čega. Život na planini i direktan kontakt sa prirodom uz naporan fizički rad i određenu dozu surovosti stvaraju nadljude koji se od šale pentraju na klicu jele visoke trideset metara, vukove dave golim rukama, a za divljim veprom trče sa mesarskim nožem isplaženog jezika i sa dvije kobasice u očima.
Za takvu sortu ljudi ne postoji protivnik u duelu prsa-u-prsa od koga bi zazirali, ali se užasavaju od podmuklog ujeda otrovnih zuba za nogu, jer od toga ne mogu da se brane snagom. Kažu da su u straha velike oči. Strah od zmija ima one najveće, buljave. Toliko velike da se zmijama pripisuju osobine koje one nemaju.
U narodnim pričama, zmija može da se premeće (pravi kolut naprijed) i u tom slučaju je brža od konja. Poskok, najotrovnija zmija našeg podneblja, je dobio ime po vjerovanju da može poput potezne mine da iskoči iz trave i da te poljubi francuski. A, tu je i "zapunjivanje". (Pitao sam nekoliko starijih ljudi šta, pored ujeda, zmija radi u tom postupku, ali niko nije znao da mi kaže. Uglavnom, kad te zmija "zapune" - ima da te nema!)
Cijelo to usmeno predanje dovodi do toga da za vrijeme kosidbe, po najvećoj vrućini, možete da vidite sijaset kosača u toplesu, sa Maradoninim šortsem i neizostavnim stilskim detaljem - dubokim čizmama modne kuće "Tigar" Pirot.
- AAAAAAAA UPOMOĆ!!! - Š-šta je, sunce te jebalo?!? Je li z-zmija? Ako je zmija, ne idi 'vamo! - NIJE ZMIJA! MEDVJED!!! - Međed? Pa, što odma' ne kažeš! Neka tebe, sinovac, tu, a ja odo' tamo da mu opet jebem mater!
Vrlo kratak seksualni performans neiskusne muške jedinke, koji se uglavnom dešava kada se prvi put u životu dokopa čavke, pa uspe eventualno da strpa kacigu unutra, pre nego što počne da prskači na sve strane.
- I Ceco, je l' vodiš na piće ili čekamo i dalje? - Vodim na piće. Himen je doživeo nepovratno oštećenje. - Najzad, ja mislila umrećeš k'o devica, već smo ti spremili nadimak Kaluđerica za imenik. Kako je bilo? - Pa onako, kao tvit kad napišeš. Trt, mrt i okrečio me. ------------------------------------------------------------------------------------------- - De si mali, šta se radi? - Evo ništa, blejim. - Što si tužan tako? - Sinoć sam prvi put vodio ljubav sa devojkom. - Pa što si tužan bre malac? Jesi normalan ti? Vodim te na piće odmah. Vidi ti njega, postade čovek. - Ma nekako nisam baš nešto zadovoljan. Samo sam ubacio par puta i odmah sam bio gotov. Mislio sam da će to malo bolje i duže da bude. - Ništa ti ne brini. U početku ćeš da tvituješ, onda će se to produžiti na fejsbuk status dužinu i na kraju ćeš tekstaške defke sa Vukajlije da pišeš. Samo vežbaj. A i ako podbaciš ikada, bitno je da si gurn'o i što se tebe tiče, ona je jebana. Ajmo na pivo. Koka Kolu više ne moraš da piješ. - Ajmo. - E da, lekcija broj jedan. Ne kaže se vođenje ljubavi, nego jebanje. Nećeš nikada jebati ako budeš vodio ljubav.
Ako je sahrana negativna komparacija žurki, onda komemoracija dođe minus faza neke sedeljke u kojoj uglavnom neki alfa lik počne da žvalavi o jedinoj stvari u koju se razume, a naravno niko od ostalih nižih slova grčkog alfabeta nema muda da ga prekine. I tako do prvog jutarnjeg prevoza, ili dok alfa frajer ne kaže drugačije.
- Kako bi kod Tamare na sedeljki? Si sobalio neki ribić i jebo je analno, kurcem u dupe? - Ma gde. Bilo ok 15 minuta i onda došao Baki, Tamarin novi dečko. Neki bilder, jebem li ga, pričao o steroidima do pola 4 ujutro, nismo smeli da pisnemo, blenuli u njega ko nacija kad je Tito umro. Srki počeo čak i da plače, pa ga ovaj pustio do klonje da se uredi malo. Bilo je ko na komemorativnom skupu u Akademiji nauka i umetnosti.
Jedna od najnebitnijih pojava na ovom svetu, potpuno zaluđenom estetikom, modernim marketing tripovima i čitavim tim korporativnim kurac-palac istraživanjima na kojima baziraju svoje metroseksualne poteze.
Naime, nekom čudnom metodom tog istraživanja oni su došli do zaključka da je nama muškarcima veoma bitan dizajn flaše piva, pa umesto da poboljšavaju sam ukus piva koji je u principu i najbitniji ili makar da ga ne kvare ako je već dobar, oni su istripovali da je nama jebeno bitno kako će da izgleda flaša iz koje pijemo to pivo.
E sad, možda oni imaju u planu da privuku više žena, metroseksualaca i vilenjaka pa im ugađaju tim potezima, ali najčešći konzumenti, a to su normalni obični heteroseksualni muškarci i žene, lagano prelaze na neku drugu marku piva kada ga ovi useru sa lepom flašom, a sranje tekućinom.
Naravno, postoji i mogućnost da je ono što se priča istina, a to je da su stručnjaci za dizajn i marketing svi redom peškirići, pa onda pokušavaju da dizajniraju flašu onako kako njima odgovara. Pod odgovara ne mislim na piće nego na....znate na šta mislim.
- Au pa gde si ti mentolu jedan? Tekma počinje za dva minuta. - U radnji sam se zadržao. Birao sam pivo koje ću da uzmem. - Šta tu ima da se bira majke ti? - Pa taman da uzmem Amstel, kad vidim da se pojavio neki novi Hajneken. Znaš kakva je flašica. Vrh. Sva izuvijana nekako ludački. - Šta fali Lavu? Nisi valjda uzeo taj Hajneken samo zbog jebene izuvijane flašice? - Nisam. - Dobro je. Lav si uzeo? - Ne. Pružio sam ruke ka onom Hajnekenu, kad odjednom pored vidim Staropramen novi. Znaš kakva flašica. Kao onaj Efes. Dole debela, pa se naglo sužava, a boja stakla neki mutan tirkiz. Vidi kakva je. - Šta je bre to? - Pivo. Staropramen. - Koliko procenata alkohola? - Ček da vidim. Gde je bre? A-ha evo ga. Nula zarez jedan posto. - E saću da ti skinem te jebene rolere što si okačio oko vrata i da ti jebem mamu u pičku baš. ----------------------------------------------------------------------------------- - Gospodine Azdejkoviću, dugo smo se dvoumili ko bi mogao da bude zaštitno lice Staropramen Tirquiza za Srbiju i izbor se sveo na vas. Da li ste zainteresovani za to? - Jao Staropramen Tirquiz hihihihihi. Moje omiljeno pivo. ----------------------------------------------------------------------------------- - Sergej da li si smislio nešto za novi dizajn flaše? - Evo skoro sam gotov šefe. - Imamo rok koji je skoro istekao. Znaš li da nas je Staropramen ubio sa onom tirkiznom flašicom. Prodaja nam je opala za trideset posto. - Samo još završni detalj. Evo ga. Gotovo je. - Da vidim? - Šefe predstavljam Vam novi Jelen Rejnbou. - Odličan naziv. Sviđa mi se i ovo proširenje ovde na vrhu. Boje savršene. Moderno, hrabro, totalno urbano. - inspiraciju sam tražio u prirodi, zato je flašica totalno drugačija od ostalih i podseća na pečurku. - Bravo. Bravo Sergej. Ovo je neverovatno dobro odrađeno. Jesi smislio način na koji bi mogli da ga reklamiramo? - Naravno. Prvo ćemo ih potući time što će pivo biti totalno sa zdravim vlaknima. Znači ne goji, ima još manji procenat alkohola od jedan, a kao zaštitno lice dovešćemo Milana Stankovića. Mladi će se otimati o ovo pivo. - Supiš. I svaki kupac koji kupi flašicu ovog piva dobija besplatni lubrikant u nekoj šarenoj kesici. - Staropramen Tirkiz čuvaj se. Stiže Jelen Rejnbou.
Totalno suprotni ljudi od flafičastih šljapkaroša po guzici sa raznih betonskih i travnatih fudbalskih borilišta.
Ljudine, Srbi, Monarhisti. Ne liče uopšte na fudbalere sa malih ekrana koji se ljubakaju u obraz, tapšu po guzama, manekenišu i grle, a jedino što ih vezuje je to što igraju isti sport. Doduše, za razliku od ovih profesionalaca i onih koji glume profesionalce po betonu, igraju za džabaka i samo iz ljubavi.
Gelovi, kreme i losioni su kod njih zabranjeni, a postoji i određeni kodeks pri odabiru dreseva u kojima će nastupiti. Znači ne može Barsa, ne može Arsenal, nikako Palermo, nikako Fiorentina i ne sme dres kluba koji su kupili neki Arapi.
Poželjno je da se nosi Partizanov, Zvezdin ili dres Srbije, a ako je baš taj prljav do neprepoznatljivosti, oblače se dresevi grčke braće Olimpijakosa i Paoka ili dres nekog gotivnog stranog kluba kao što je Vest Hem, Napoli, Lacio ili tako neki zvučni incidentni klub. Posebno se cene dresevi srpskih niželigaša ili svih ostalih prvoligaša, ali ne Vojvodine i Novog Pazara. Postoji mogućnost ako se nema dres, da se obuče neka majica, navijačka naravno ili majica nekog lokalnog mesnog prerađivača.
Patike ne smeju da budu drečave, posebno ne roze, a najbolje je uzeti crne ili odnedavno čak i bele, a bilo koje druge boje povlače namerno udaranje kako od strane protivnika, tako i od strane svojih saigrača.
Kada neka ekipa postigne gol proslavlja ili tako što se krsti tri puta ili tako što imitira pokrete i zvuke pucanja i bacanja bombi, a ekipa koja primi gol, koristi motivacione govore Vojvode Šešelja da se psihički povrati i uradi hitar kontra udar na protivnika.
Posle utakmice se pije pivo ili rakija koja se nosi u bočicama akva vive da bi se odavao utisak sportista i sarkastično prozivali ljudi koji u tim flašicama nose vodu.
- Treba mi izmena, ne zato što sam umoran, nego da bi popušio cigaru. - Evo ja ću. - Pomoz bog junače. - Bog ti pomogao. - Uđi i odmeni me časno. S verom u Kralja, Boga i Otadžbinu. Dva nula je za nas. --------------------------------------------------------------------------------- - Đurađ, je l' si ti doveo ovog lika u roze patikama da igra? - Jesam Vukašine, brat od tetke iz Nemačke, morao sam da ga povedem. - Bog s tobom čoveče pa 'oćeš da pogine u tim patikama? - A nisam video da je te poneo, mislio sam da je više muško, kad ono povuk'o ga zapad. - Još Barsin dres, kuku njemu. Zovi rođu u urgentnom i reci mu da pripremi ortopeda za petnaest minuta.
