Nema ništa na TV-u
Оно што изговорите након што окренете све уснимљене канале и утврдите да:
-На РТС-у Тика Шпиц жени Ђошу.
-На Б92 3 брата и њихов ћале сабирају бројеве и проналазе серијске убице.
-На Пинку Фернандо прича Марији да је трудан... или Стивен Сигал млати 25 човека крпом и билијарском куглом... или се "фармери" кољу око тога ко треба да музе краву.
-На Фоксу-у Јамада плаче зато што опет није прош'о први круг, а жена га је оставила зато што није постао нинџа ратник.
-На Еуроспорту неке дрвосече огромном моторном тестером секу стабло дебело метар и по, и то за 5 секунди.
-На Еуроспорту 2 Кина растура Нови Зеланд на светском првенству у стоном фудбалу.
-На МТВ-ју црња показује свој 16. ауто и објашњава како он има фелне од 24 цола.
-На Спортклубу Бароу и Хистон играју 0:0.
-На Дискаверију бркати чича прави од мопеда чопер од 2000 кубика и 500 коња.
-На Хисторију деда од 104 године прича о томе како је упознао Адолфа Хитлера 1939. Све синхронизовао на енглески неки Енглез за педерским гласићем.
-На ТВ1000 неки филм у коме глуме ликови који су познати колико и мој комшија деда Света. Превод касни 30 секунди.
-Брате, пусти ТВ, можда има нешто добро.
-Ае.
(10 минута касније)
-Ништа...
-Ништа брате, пусти Такешијев замак да гледамо како се Јапанци убијају. Види га овај какав је смешан!
Možda sam ja poseban
Onaj zajeb od osjećaja koji nam se javlja u teškim trenucima i samoći, kada oko nas vlada apatija ili ludilo, izmješano sa našim unutrašnjim melanholičnim stanjem . Bijedan pokušaj da se uzdignemo iznad svakodnevnice i ljudi koji nas okružuju, iznad svih sitnih i tako nevažnih situacija koje nam se dešavaju. Misao koja nam pruža onaj sladak osjećaj samoljublja i samovažnosti, da makar na trenutak, za sebe, pomislimo da smo centar univerzuma...
Dugo je pokušavao da joj se svidi, trčao za njom, pisao joj pjesme, ali nikad nije imao hrabrosti ni samopouzdanja da joj priđe i kaže šta misli...Na sve njegove moleće, skrivene, periferne, poglede ona je samo sklanjala glavu, kao da ga osjeća kao teret. Tek ponekad, kada bi se malo napio, oslobodio i počeo da je smara svojim nepovezanim pijanskim riječnikom, ona mu je govorila da je on poseban, drugačiji i da joj je nekako drag, ali na svoj način...
To veče kada ju je vidio sa lokalnim šmekerom, samo se napio do bezumlja, i ponavljao sebi rečenicu:"šta me briga, možda sam ja zaista poseban"...
Kažu da je najveći uzrok smrti u ratu sam osjećaj koji se pojavi kod vojnika, da je on poseban, i da mu ne može biti ništa. Tako je i on, već pijan od neke rakiještine, od mirisa baruta i praskanja bombi, na komandantovu naredbu "juriš!" krenuo prvi, jurnuo kao bik, s podignutom puškom, spreman da pobjedi. Imao je onaj čudan osjećaj blaženstva, da sve može, da ga nešto štiti, da je poseban... I onda čudan osjećaj u grudima, i topla tečnost razlivena po stomaku...