Neidentifikovasna grupa visokoobrazovanih zaludnih eksperata sa najrazličitijim spektrom interesovanja. Istražuju sve i svašta od uticaja 19 šoljica kafe na rad nadbubrežne žlezde kod levorukih osoba do frekvencije koju emituje madagaskarski leteći pacov u vreme parenja. Njihova istraživanja iako su izuzetno skupa od izuzetnog su značaja za čovečanstvo, jer bez njih bi novine i časopisi kao što je npr. Blic žena bili neuporedivo prazniji.

„Herzlich Willkommen am Flughafen Belgrad. Wir wünsch…“

Dakle, tu sam. Opet. Ćale čeka, nasmejan. Punto, nacionalni auto, štrika kao singerica. Jesam li tamo nekad video punto među silnim mečkama? Nije ni bitno. Tu sam, to je jedino važno.

Sive fasade od naziva Beograda stvaraju ironiju. Vitka Gazela u stanju raspada i permanentne rekonstrukcije. Auto-putem jurimo trideset. Tamo još voze Hitlerovim drumovima, a ne spuštaju ispod dvesta na sat. Kakve to veze ima!? Tu sam, to je jedino važno.

Majka. Uvek hoće, ali nikada ne može da zadrži suze. Plačemo u duetu jer sam i ja plačipička na majku. Ona kaže da sam samo emotivan. Brat, poslovično ozbiljan u svom novostečenom punoletstvu. Znam da mu je teško što živim iza sedam brda i da muku drži ispod oklopa namrgođenosti. Pričaćemo čim se istuširam. Hladnom vodom, jer nema struje. Tamo mi za dve godine nijednom nije nestala struja. Ma jebeš struju! Tu sam, to je jedino važno.

Vruća pogača i sarma. Pa urmašice. A tamo kupus kisele u vinu i ima ukus kao da je prokisao. Mleveno meso se kupuje u plastičnom pakovanju, a urmašica nema ni u pesmi. Koga sad briga za to!? Tu sam, to je jedino važno.

„Sleteo gastos? Ajde kupim te u devet, tu je cela ekipa...“ I to kakva ekipa. Imam li tamo ekipu? Pretpostavljam da se ne broji onaj deda sa kojim popričam u pekari... Ali dobro sad. Tu sam, to je jedino važno.

Moj krevet. Mislim, i onaj tamo je moj, ja ga kupio u Ikei, ali ovaj je nekako više moj. Moj krevet u kojem opet ne mogu da zaspim. Srce lupa jače. Jer, tu sam, to je jedino važno. Mogao bih i da ostanem tu. A ipak, za tri dana ću ponovo biti u avionu za tamo.

Ne baš najomiljenija devojka u vašem društvu. Za druge samo prepotentna likuša, biće koje nije vredno pažnje, a za vas je zapravo sve. Jedini koji može da istrpi njene hvalospeve, da se nasmeši, ne zato što je duhovita, nego zato što znate da je i ona ranjiva. Da njena potreba za pažnjom proizilazi iz straha od samoće, koje je i vama dosta. I tako se smeškate, pomalo njoj, pomalo sebi, znate da je ona upravo osoba kakva vam treba, ali avaj... Valjda nije suđeno, pa vas nekako nenamerno povredi, da i njoj bude žao, ali opet ona se boji osećanja, ona ima najlepši osmeh, ali uvek nekako tužan. I onda samujete, ne želite drugu, a i da želite verovatno je ne bi ni bilo. Ponekad zazvoni telefon, znate da nije ona, a opet nadate se, pa nekako i ne žurite da se javite. Šetaš tako neobrijan, neočešljan, na neka mesta kojima inače prolazi, a znaš da je nećeš ugledati, da neće doći da ti odagna tugu. Posle nekog vremena, šetate sa drugovima, kada slučajno naiđe ona i prođete tako oboje šuteći, sa tužnim osmehom. Prijatelj vam zamera što još patite, a samo vi znate da je ona dobra, ali mnogi to zapravo ne shvataju.

Veština slaganja priče u trenutku kada je to najpotrebnije. Ona razlikuje pravog mangupa od lokalnog dripca. Korisna je u muvanju riba, a i podjebavanju…

Osoba koja odnedavno uci da svira neki instrument i svakog u svojoj okolini smara sa tim.Svakodnevno pati od teskih oboljenja sake,prouzrokovanih vezbanjem,koja u medicini jos nisu definisana.Obavezno je clan nekog benda tipa "ortaci iz kraja" i vecito ga interesuju akordi za raznorazne pesme,prvenstveno ex yu,koje ranije naravno nikada nije slusao.Stalno se raspravlja sa drugima o tome kako on zna kako to sve moze bolje da se odradi,a cesto biva ostavljen da prica to zidu....

Lik koji zna osnovne akorde na prva tri praga (oni bolji imaju veći repertoar hvatova a umeju i da zasoliraju). Većinu pesama u pop i rok muzici (a pogotovu u ex Yu-rock muzici) moguće je odsvirati i uz poznavanje svega par desetina osnovnih akorda (Durovi, molovi, po neka sedmica).

Ambiciozniji priučeni gitaristi trče da okupe bend a oni skromniji vucaraju akustaru po kampovima & kućnim žurezama uz neizostavnu rok liru i gomilu drugih pesmarica. Ako ume iole pristojno da peva i ima osećaj za štimung, omiljen je u društvu i kod devojaka. Ako ne, puste ga da odsvira stvar/dve koju "svi znaju" pa ga onda diskretno zamole da ipak skloni gitaru, ili je da u ruke nekome čiji repertoar je širi od "Tad sam bio mlad", "Alkoholičarke", "Balkana"...

Najveća noćna mora priučenog gitariste je apsolutni sluhista

Neverovatno je kako neki ljudi znaju da se transformišu po potrebi. Svako od nas zna nekog perverznog bolesnika koji čim namiriše estrogen momentalno doživljava neverovatnu promenu. Od najgoreg šabana postaje slatkorečivi svilenko. Od Ajs Nigrutina do Sergeja Ćetkovića u sekundi. A ako ste neoprezni, napraviće od vas šabana pre nego što shvatite šta se dešava.