Kritičar apstraktne umetnosti
Колико год конкретно или очигледно било, због потребе да објасни, критичар апстрактне уметности ће неко дело прогласити сасвим апстрактним. Ако је то једна линија, о њој може причати сатима, а ако је не дај боже троугао или квадрат, о томе ће кењати данима, или написати књигу, три дела.
Када се појаве на ТВ-у, редовно пожелите да их гађате кломпом.
- Милице, шта мислиш о овом уљу на платну? Прилично ми апстрактно
делује, мада нисам сигурна да баш у потпуности разумем поруку слике...
- А? Порука? Маро, на слици је само коњ који пасе траву. Гладан коњ, Маро. Једе.
- Да, али његов положај у односу на посматрача и овај колоритет...
- Маро, коњ.
- Сигурно има неку поруку, погледај и однос ногу и овог дрвета иза...
- Коњ.
Beskrajna priča
Стара игра за прекраћивање времена. Потребно вам је неколико људи, оловка и папир. Игра се тако што папир иде у круг, а свако редом пише по једну реч. Текст на папиру би требало да има смисла, али углавном нема, пошто свако тера своју политику. Игра се док вам не понестане папира, или моћи да се керебечите као мутави на нечију болесну одвалу.
Чика Соња има гараву и смежурану сису, која даје устајало, умашћено, чоколадно, говњиво дете. Она воли да поскакује на Шљукићевом маленом, ужеглом, деформисаном, кривом, слепом оку, крвавом и пихијастом, које је влажно, скорело, знојаво, са укусним, увенулим гљивама које су узбране испод Зокијевог знојавог длакавог, умазаног штапићима, рошавог, маснокосог, гнојавог, хендикепираног, обојеног, јуче уфлеканог, губавог, мртвог, искасапљеног, полусмрзнутог, повређеног, енглеског, озлеђеног, левог јајета које је закуцано зарђалим, тупим ексером за трули пањ.