Mitski lokalitet varirajuće veličine, smešten negde između levog i desnog testisa svakog ljudskog primerka koji iste i poseduje, gde se za razliku od mejnstrim *Holivuda* i nešto manje mejnstrim *Bolivuda* ne pokazuje ni najmanji stepen zainteresovanosti za postizanjem čak i delića *brojeva* koje postižu pomenuti filmski giganti. I dok se, na primer, u moćnoj imperiji pokretnih sličica sa Zapada godišnje prosečno snimi oko 600 (slovima: *šest stotina*) starih/novih naslova, što je za oko 400 usranih i obavezno 4-časovnih govnurdi sa pevanjem i igranjem manje nego u ciganski produktivnoj *sestri- industriji* iz daleke Indije, u filmskoj kući iz naslova ne snimi se niti jedan jedini film. Zapravo, u celokupnoj istoriji ove kompanije zabeleženo je tek nekoliko produkcija od kojih su sigurno najnezapaženije one zvučnih imena ***Boli me kurac šta ste radili prošlog leta***, ***Stani ili će moj kurac pucati*** i ***Kitanik 3-D***. Lucidni reditelji pomenutih ostvarenja su bili toliko raspoloženi da ih snime da na kraju to i nisu učinili. A i glumce je, realno, baš mnooogo zaintrigirao scenario.

Ae, štagod...

Organi koje Pinokio čeka za transplantaciju.

Ona koju ispovrtiš iz atavističkog sloja malog mozga u kom obitavaju arhetipske stvari, psovka koja se ne koristi u svakodnevnom životu, koju jednog prepodneva, na turističkom brodiću kojim na seminaru obilaziš Azurnu obalu, citiraš na pitanje uglađenog Šveđanina koji tako putujući po svetu prikuplja sočne psovke, i koji, kad mu izgovoriš pa prevedeš na engleski "Krv ti jebem", odmahne rukom i kaže "Da, to je kežual... imaš li nešto jače?" Onda staneš, prebaciš program na arhetipski mod, i izgovoriš psovku. On trepće okicama. Prevedeš psovku. A onda on razrogači oči, pokrije lice rukama i počne da vrišti: "Oh my God, this is fucking unbeleavable!!!"