Nakvašena krpa na čelu
Lek za sve bolesti u filmovima, pogotovo u onim američkim...
Prvi primer
Lika izrešetaju ko švajcarski sir, on nekim čudom preživi. Povade mu metkove, previju rane i gle čuda tu je i nakvašena krpa... lepa medicinska sestra će redovno kvasiti krpu, obrisati mu lice opet pokvasiti krpu i staviti je na čelo ranjenika... posle nekoliko brisanja izrešetani ustaje preporođen.
Drugi primer
Lik dobije neizlečivu bolest za koju niko nikad nije čuo pa samim tim nema leka. Doktori su mu dali još nekoliko dana života... Uz njega je žena/devojka/ljubavnica/dečko i stavlja mu nakvašenu krpu na čelo ne bi li mu olakšao bolove i tako to... posle nekoliko promena nakvašene krpe bolesnik čudom ustaje.
P.S.
Namerno sam umesto obloge koristio nakvašena krpa.
Rada iz Beogradske hronike
Voditeljka koja sa teškoćom povezuje reči, a opet pravi beskonačno duge proširene rečenice. Kao Sfinga ona postavlja nerešive zagonetke gledaocima, posle kojih se zapitaju :''Koji kurac?''
Rada: I sada gde smo mi posle ovog dana. Da li smo na početku ili je početak iza nas. I sve to čemu? Ali oni su tu za nas, vatrogasci Beograda, i šta je početak uopšte, pukla cev u Borči.
111
Ovaj broj predstavlja nešto što je obeležilo odsluženje vojnog roka svakog muškarca. Neki od njih su učestvovali u njegovom stvaranju a neki su bili samo prenosioci ili slušaoci. Za slušaoce je to urbana legenda, za prenosice neverovatna priča a za stvaraoce uspomena na vojsku...
Svako ko je služio vojsku u zemlji Srbiji može se složiti da higijena nije na zadovoljavajućem nivou, a da su wc-ovi gori neko "čučavci" u selu... I tako nekog vojnika potera velika nužda u wc, a on kud će, šta će jadan (u takvoj situaciji nema razmišljanja, sve misli su usmerene ka wc šolji i kako što pre skinuti pantalone i gaće (po mogućstvu istovremeno)), dok trčeći upada u wc i u letu ispušta za njega tada najvećeg neprijatelja, ne pogleda ima li toalet papira... I ranije je dolazio u wc, i vidjao 111 na zidovima, ali mu do tog trenutka nije bilo jasno sta znači taj broj ispisan svuda po zidovima. U momentu mu sinu, ili ce ići usran do sledećeg kupanja (a to nije uskoro) ili ce morati da ispiše svoju prvu sto jedanaesticu... Spaja palac i mali prst,sa preostala tri obriše dupe,obriše to sa prstiju o zid (odozgo na dole), zastane na trenutak uživajući u svom remek delu, podigne gaće i navuče pantalone, opere ruke,i ponosno se vrati na stražu...
Naše fabrike
Specifične su po tome što ne izbacuju nove proizvode, nego radnike.
South Park pelcer
Hiljadu puta sam čuo pitanje - kako je moguće da oni iz South Parka mogu onako da prozivaju sve redom i da im niko dosad nije došao glave? Odgovor nije mnogo komplikovan. Privid demokratije važniji je od same demokratije.
Svaki prosečan Amer treba ventil. Kao što su npr.Simpsonovi. Čovek dođe kući, pogleda seriju koja ismeva i njega i celu naciju, nasmeje se, počeše između nogu i bude mu lakše. Vremena su postajala teža, pa je bio potreban i jači ventil. Pojavio se South Park. Prozivanja, bogohuljenja, krvi do kolena...sve zarad hleba i igara. I kad čovek vidi da možeš najsurovije da se sprdaš sa predsednikom i svim važnijim ličnostima u državi, a da te niko ne dira, šta može da pomisli, nego da demokratija deluje. Sistem funkcioniše. A ta prozvana vlast ne samo da ne ugrožava serijal, nego ga i podstiče. Što surovija sprdnja, to narod mirniji.
I kod nas se taj pelcer primio. Nažalost, ne u animiranom obliku, već u jednoj emisiji u kojoj se redovno prozivaju najmoćnije grupacije u državi, prikazuju dokumenti sa imenima najopasnijih ljudi, emisija čiji autor zna sve i koji će "svima njima da pomrsi konce!"
Prosečan Srbin će doći ozlojeđen jer je dobio otkaz, upaliće tv i gledati kako neki bezmudi autor raskrinkava upravo onog ko je kriv za njegovu sudbinu. "E, tako treba! Konačno da neko i u ovoj državi ima muda da Njega stavi na tapet! Ženo, donesi pivo, jebem li mu majku majčinu!"
Jadnik će odgledati emisiju, naslušati se najstrašnijih optužbi protiv Njega, popiće pivo, počešati se između nogu, kresnuće ženu i zaspaće miran. Kao jagnje. Misliće da se ipak nešto menja. Da ima nade. Da nikom ne gori do zore. Za mesec dana, neki novi serijal, neki novi On, a na Njega se već zaboravilo. Nikom ništa.
I opet će čovek da popije pivo, počeše muda, kresne ženu i zaspe. A On i Onaj će i dalje piti Jack Daniels i kresaće tuđe žene, dok se za češkanje njihovih muda čeka u redu. Ali naš jadnik će i dalje da gleda tv i da se divi autoru koji ima 'muda do kolena'. Baš zato što ih prirodno nema.
I ne pomišljajući da možda baš taj autor u ovom trenutku češka muda upravo Njemu.