Eufemizam za seksualne odnose.

Чуда од деце.Ни мултипрактик који врши чак 25 операција, не може да им парира. Они блистају на студијама , пуцају 10-ке на све стране , и то , кључна реч "у року" , а притом , та иста деца зарађују сама за живот , не чекају милостињу родитеља , као појединци. За њих су кућни послови свакодневица.... они кувају,перу,чисте,пеглају...они су машине.Њихова соба одише свежином пољског цвећа са финесама лаванде , где зидови само што нису , неким чудом , почели да жуборе , а веселе птичице мелодично зацвркутале на лустеру , ни налик нечијем сметлишту , где је прашина узорпирала и извршила агресију над кевиним намештајем.Треба напоменути разне похвале и признања са разних курсева ,семинара , похвалнице за положене разреде са свим петицама(I-VIII) , вукове дипломе и много што шта.Но и кева није могла све да попамти , ово јој је било исувише довољно да схвати каквог идиота и нерадника има код куће , "који чека да му све падне с' неба"!

Шифровано име за локалног дилера. Човека ком се обраћате када желите да напудеришете нос.

Проклетство које најбоље разумеју они који су се родили и одрасли у неком мањем српском месту, педесетак километара од првог већег града. Рођењем осуђени ту да живе (бар до 18. године), становници тог места проклети су овом клетвом ни криви ни дужни.

Проклетство малог места (у даљем тексту "ПММ") односи се на оне који су цео свој живот провели у њему, без одлазака, они су ту пошли у школу, нашли прву девојку, завршили школу, запослили се, оженили и остарили ту.

ПММ је разлог зашто своју бившу девојку или момка мораш да сретнеш бар једном у два дана, хтео или не. ПММ те осуђује да сваки дан, хтео или не, проводиш у друштву истих људи, да купујеш код истих трговаца, да срећеш исте људе и да причаш о истим људима. ПММ је задужено да прошири најновији трач и рекордном року, управо зато се у том месту увек зна ко има нову девојку, ко нема (више) девојку, ко се ким посвађао, ко је умро, а ко је добио дете.

Свако мало место, има своју главну улицу, затворену за саобраћај и препуну кафића у време лета, а празну и тиху у време када деца иду у школу, а маторима не пада на памет да изађу из куће, тј. углавном зими и у јесен. У тој главној улици све се зна. Зна се ко са ким и где седи и пије кафу, ко са ким излази да шета. Сваки пар иоле мало вредан пажње се шета том главном улицом од првог дана свог забављања. Предност малог места је додуше то што се ретко дешава да момак стартује девојку грешком, а да не зна да је она већ заузета. У малом месту се тачно зна ко је са ким и колико дуго. Чак иако вас то не интересује, ви то знате. Знате неке од најбитнијих детаља из живота људи са којима сте проговорили два пута у животу, задњи пут критикујући кишу док сте чекали ред у локалној пекари.

Мало место има биоскоп, главну улицу, гомилу кафића, пар супермаркета, неколико банки, пар високих зграда, основну школу и локалну гимназију, као и остале државне и општинске институције што је углавном све што вам треба за нормалан живот. Ипак, то је ретко коме у том месту довољно, те средњошколци и студенти првом приликом беже у први удаљени велики град где уписују школу и где се напокон приликом уписа факултета селе и издају собу.

Они други, који су ту рођени, али су се нешто раније преселили у неки већи град и тамо одрасли, радо се врате у свој родни град како би опет слушали локалне трачеве и дружили се са ортацима из детињства. Тамо је све близу и све је на дохват руке.

Супер моћ која дозвољава већини жена да у кофер у који би ти једва нагурао 3 мајице, два пешкира и прибор за бријање, оне успешно ставе пола свог живота, и још кусур преко, да се нађе.

За мушкарце који немају тај таленат (99% мушке популације), паковање преставља физичко-психички (мало више физички) тренинг који подразумева нагуравање одеће и разноразног прибора, тако да на крају два дела рајфешлуса једва склопе крај са крајем.

Велики број покушаја мушкараца, неискусних пакера, да самостално спакују свој кофер завршава се тако што се мајка/жена/сестра/баба замоли да обаве дотични посао.

Да се разумемо одма', разуме се да неки људи имају проблема са метаболизмом, крупним костима, спорим желуцем (или брзим, како год) и сличним стварима, али по некој слободној процени можемо рећи да је разлог за гојазност 90% људи заправо неумереност у храни и пићу, и то поготову у овом првом. Дакле, пасуљчина за вечеру, кило 'леба дневно у просеку, хасање месишта из куваних јела као да сутра не постоји, газирани сокови, масне пљескавице са гомилом прилога и слично. Воле људи да једу, јебига.

Е сад, свако од нас је милион пута у животу принуђен да једе "у јавности", са ортацима и ортакињама по разним пљескавџиницама, пицеријама, кафанама и осталим угоститељским објектима намењеним стрикно за ждерање. Они који су на своју линију поносни, или их за њу боли уво, у тој ситуацији јешће као што то и иначе раде. С друге стране, они који од разговора о својој тежини беже к'о Веља Илић од хране која не садржи барем 50% масти, у тим ситуацијама углавном глуме незаинтересованост или пак стриктно одбијају храну, испадају лицемершине нивоа Пижона кад каже да је сам састављао списак за пријатељску са увек неугодном репрезентацијом Сао Томеа и Принципеа.

Ај овако, враћаш се с друштвом са свирке, или са било ког провода који је захтевао макар минималну физичку активност у виду климања главом. Уморни сте и гладни, па је ред да се у пола ноћи бане у неочекивану посету некој рандом пљескавџници. Нормалан, уморан човек ће том приликом у циљу задовољавања сопственог желуца узети нешто типа "гурманска пљескавица пуњена ролованом пилетином и умотана у сланину, па све то у кајмаку". Дебељан ће том приликом одмахивати руком уз: "Нека, нисам гладан, нећу ја ништа..."

Еј бре!

Као да остали не знају да једва чека да дође кући и направи кајгану од 10 јаја са кило месишта и збирним бројем калорија које дуплирају оних 2000 дневно што стоје препоручени на флаши кока-коле. Као да смо јели стиропор па му/јој верујемо док нам прича да му/јој је тај мали понфри сасвим довољан за вечеру, док кеви куца поруку да греје суљпа.

Наручи оно што ће да те засити и на шта си највећу балу пустио гледајући мени, немој да глумиш Др Филгуда к'о да сви не видимо да ни сам не знаш где да сместиш тих 20 кила вишка.

Одговор на 90% идеја како да се на сумњив начин дође до зараде, илити, до кинте. Како је просечан грађанин Србије принуђен да често смишља нове начине како да дође до кинте, често у планове улети и нека полу-легална идеја.

Закон Србије каже да се средњошколске екскурзије могу организовати у иностранству тек у 3. и 4. средње, тако да, ето шансе да се гомила тинејџера прошета по Европи и упозна се са благодетима ( читај: одвали се од алкохола ) Грчке, Италије, Француске, Шпаније или Чешке.

Екскурзију разредни старешина најављује почетком године обавештењем да се иде за месец дана и да све то кошта само четрдесет и кусур 'иљада, плус дневнице од неких 30, 40 евра. На ђацима је да расподеле два гратиса, они се међусобно покољу око тога, па разредна на крају узме ствар у своје руке и подели гратисе на 20 и кусур дела. Следи неких месец дана набављања пасоша, вађења виза и дркања око разних других папира, као разлог незнања приликом испитивања ђаци се правдају са: "Спремам се за екскурзију", иако клинац само лади јаја док се ћале и кева ломе да потегну везе и изваде пасош на време.

Дан уочи пута у кофере се пакују грицкалице, сокови, 15 пари чарапа, 16 пара гаћа, гомила мајци, панталона. Опште расуло у кући.

Полази се са неког паркинга у 5 ујутру, ноћ пре тога кол'ко год да се трудиш, нема шансе да спаваш више од пола сата. Путује се цео дан, стаје се неколико пута, на првој бензинској пумпи троше се прве паре - одељенски пушачи купују по бокс "Марлбора", кол'ко да потраје прва два дана.

Стиже се у хотел око 8 увече, тачно на вечеру, ту ће разредни старешина свима да подели по улазницу за дискотеку која је уједно и жетон за бесплатно пиће.

И ЕТО! Напокон, после ко зна колико хиљада километара пута, врхунац екскурзије - прилика да се сви колективно масакрирају од пива, балантајнса , Џонија или Џека; ћалетова препеченица је своју улогу одиграла још у хотелској соби. Одељенске фаце ноћ ће провести ваљајући се у својем избљувку, али то је фора , шта би иначе препричавали својим ортацима кући? Напије се и по нека риба, закрљају се неки из одељења, разредне старешине не подигну ни глас на њих, навикли су, јебига.

И тако све, пута 6. Кинта се спрца до трећег дана у најк шопу, на алкохол и сувенире. Други дан се пије у соби, трећи дан у дискотеци, четврти у соби , пети у соби, док се шести дан пије опет у дискотеци и то најжешће зато што се сутра пали кући.

Деца се враћају кући са гомилом снежних кугли у којима су разни Колосеуми, Ајфелове куле и Криви Торњеви, разгледницама из Паралије, сомбреровима , новим патикама и дресовима Јувентуса, Милана, Олимпијакоса или Панатанаикоса.

Када се препричавају утисци редослед је: шљокали смо, шљокали, зезали се, шљокали, куповали, шљокали, зезали се, шљокали у соби, куповали, шљокали. На питање: "Па добро, какав је Колосеум?" одговара се са: " Па ништа посебно... али знаш как'е сам тике уз'о у Риму тај дан, 50 евра, џабе!"

Sociološki fenomen koji se može primetiti kod muške i ženske populacije uzrasta 7-77 godina, kojim se na neuobičajen način iskazuje naklonost. Ipak, žene to nekako zadržavaju u svom krugu, dok muškarci nikako ne brinu za okolinu i prilike. Odlikuje se izrazito nepotrebnim psovanjem i vređanjem, a sve valjda u nedostatku smislenih tema i razgovora. Što je prijateljstvo duže i dublje, to je i vređanje gore. Rečnik se kreće od protivprirodnog bluda, pa sve do najbrutalnijih uvreda i psovki na račun dobrog nam prijatelja. Pod uticajem alkohola i opijata efekat se samo pojačava. Nezavisnom posmatraču sa strane se može učiniti da su dve ili više strana u teškoj svađi, ali pažljivim analiziranjem izgovora, može se zaključiti da ljubav zapravo cveta.

Žena misli da je neko i nešto. Mađioničar il tako nešto. Ide po veseljima i govori domaćicama da dinar može da učini mnogo više osim da donese sreću ili pomogne klincu u pokazivanju trika... može da opere ČAK 50 tanjira. Još nije utvrđena tehnika kojom dinar (novčić) pere suđe ali se pretpodstavlja da ima neke veze sa Merom. A i niko nije lud da opere 50 tanjira... odjednom.

Kada posle fudbala na 40 stepeni po najjačem suncu dopuziš kući i poslednji atom snage daš na otvaranje frižidera kako bi popio flašu hladne vode. I sve je super dok negde na pola flaše tvoj mozak ne skonta da to nije 'ladna Minaqua već šljivka od jedno 20 gradi.

- Kada ga dobiješ ( kupiš ), prema njemu si veoma pažljiv. Očistiš mesto na stolu pre nego što ga spustiš, ne daš nikome da ga čačka, sem najboljem drugu/drugarici, koji prethodno mora da očisti ruke dezinfekcionim sredstvom, ili da ih obriše vlažnim maramicama. Taj period brige prema novom telefonu traje sve do prvog pada. Narednih par dana malo plačeš, kukaš, slušaš skenjane pesme i pokušavaš da preboliš taj kobni prvi pad. Kada preboliš, već malo popuštaš sa brigom, ali je ona i dalje na visokom nivou.
- Posle drugog pada već ti nije toliko teško, prestaješ da ga nosiš u fotroli koju si, naravno, kupio uz njega. Sad već daješ nekome i za poruku ili poziv i spuštaš ga gde stigneš.
- Posle trećeg, takozvanog " prelomnog pada " ( koji rešava bližu sudbinu tvog mobilnog ) svaki sledeći je sasvim normalan. Prešlo ti je u naviku da ti dnevno ispadne 3-4 puta. Pola razreda igra igrice na njemu, a dešava ti se i da ga zaboraviš na fizičkom.
- To je trenutak kada počinješ da razmišljaš o novom modelu koji je, slučajno, baš tih dana pušten u prodaju.

Po starijim ljudima, veoma sposobno biće. Ima sposobnost da se nečujno kreće, penje uz oluk, odlikuju ga nadljudska snaga, brzina i lukavstvo. Tačno da pomisliš da se vredi početi drogirati zarad svih tih mogućnosti.