Проклетство које најбоље разумеју они који су се родили и одрасли у неком мањем српском месту, педесетак километара од првог већег града. Рођењем осуђени ту да живе (бар до 18. године), становници тог места проклети су овом клетвом ни криви ни дужни.

Проклетство малог места (у даљем тексту "ПММ") односи се на оне који су цео свој живот провели у њему, без одлазака, они су ту пошли у школу, нашли прву девојку, завршили школу, запослили се, оженили и остарили ту.

ПММ је разлог зашто своју бившу девојку или момка мораш да сретнеш бар једном у два дана, хтео или не. ПММ те осуђује да сваки дан, хтео или не, проводиш у друштву истих људи, да купујеш код истих трговаца, да срећеш исте људе и да причаш о истим људима. ПММ је задужено да прошири најновији трач и рекордном року, управо зато се у том месту увек зна ко има нову девојку, ко нема (више) девојку, ко се ким посвађао, ко је умро, а ко је добио дете.

Свако мало место, има своју главну улицу, затворену за саобраћај и препуну кафића у време лета, а празну и тиху у време када деца иду у школу, а маторима не пада на памет да изађу из куће, тј. углавном зими и у јесен. У тој главној улици све се зна. Зна се ко са ким и где седи и пије кафу, ко са ким излази да шета. Сваки пар иоле мало вредан пажње се шета том главном улицом од првог дана свог забављања. Предност малог места је додуше то што се ретко дешава да момак стартује девојку грешком, а да не зна да је она већ заузета. У малом месту се тачно зна ко је са ким и колико дуго. Чак иако вас то не интересује, ви то знате. Знате неке од најбитнијих детаља из живота људи са којима сте проговорили два пута у животу, задњи пут критикујући кишу док сте чекали ред у локалној пекари.

Мало место има биоскоп, главну улицу, гомилу кафића, пар супермаркета, неколико банки, пар високих зграда, основну школу и локалну гимназију, као и остале државне и општинске институције што је углавном све што вам треба за нормалан живот. Ипак, то је ретко коме у том месту довољно, те средњошколци и студенти првом приликом беже у први удаљени велики град где уписују школу и где се напокон приликом уписа факултета селе и издају собу.

Они други, који су ту рођени, али су се нешто раније преселили у неки већи град и тамо одрасли, радо се врате у свој родни град како би опет слушали локалне трачеве и дружили се са ортацима из детињства. Тамо је све близу и све је на дохват руке.