Fejsbuk nalog otvoren isključivo za igranje pokera.

List toalet papira, koji, za svaki slučaj, provučemo između guzova posle brisanja, čisto da proverimo da je posao obavljen temeljno i nema neželjene zaostavštine...

Реченица коју си као мали чуо 12764 пута од својих родитеља док су ти тетке, стрине и кевине колегинице са посла уваљивале свакаве глупости у руке. Док си ти онако бесан сваки пут морао да одговараш са "Хваја", иако ниси био баш одушевљен поклонима. Добро, руку на срце, било је ту по која новчаница од 10-20 марака и по нека до јаја чоколада.

Nakon što ste 40 časova vozili kantu i kuvali/smrzavali se u njoj (leto/zima), sada trebate da pokažete šta ste naučili za tih par meseci.
Dolazite na poligon (neku vukojebinu obraslu šibljem, gde pošten seljak ni traktor neće da protera) oko 9 sati pre podne, neispavani jer je najbolji ortak baš sinoć slavio punoletstvo. Oči vam se sklapaju, pandura još nema...
Oko 9:30 dolaze trojica plavaca po pravilu raspoloženi k'o da ih je poplava izbacila. Razmišljate u sebi kako ste najebali, ali bože moj, malo njih položi vožnju iz prve. Polako jedan po jedan na početku polažu oni sa vezom. Vidite prvo troje je položilo, hvata vas euforija, talas optimizma, možda se čak i nasmešite. Međutim četvrti pada vožnju, mislite da je kompletni idiot, ali takođe padaju i peti, šesti pa sve do desetog....
Oko 11 sati vi i dalje čekate na odlučujućih desetak minuta.... Izbija frka zato što je neki lik zaboravio ličnu kartu. Hvata vas nervoza.
Oko 11:30 nastavlja se polaganje ispita... Vas više ni ne zanima ko prolazi a ko ne, čak ni ne mislite šta ćete vi da uradite, misli su okrenute krevetu.
12 sati-pojeli biste i vola, stomak će da procvrči, a počinje da vas steže i bešika. 13 h -napokon stižete na red. Grickate nokte dok ulazite u kola. Predajete ličnu kartu, podešavate sedište retrovizore i ostalo.... Menjač opet baguje (neće u drugu jebem li ga, sad je naš'o da me jebe). Odvozali ste poligon. U kola ulaze tri pandura prosečne težine omanjeg slona. Mislite kako Yugo ne može da izvuče ni vas i instruktora na ravnom, a ne vas i tri nosoroga na uzbrdici. Pokušavate da izađete sa poligona, međutim Cigani su parkirali svoje oklopno vozilo na kapiju i skupljaju kartone, terate ih u pičku lepu materinu (naravno u sebi), uspevate nekako da se provučete. Izlazite u grad.... Pokušavate da skrenete na put sa prvenstvom prolaza. Odakle li je samo ovolika gužva?! Izlaze li ti ljudi iz kola?! Pa kreteni jedni, sad vam nije skup benzin, jeb'o vas ja da vas jeb'o!!!! Napokon ste se uključili. Panduri vas vode na najveću moguću uzbrdicu koju mogu da nađu u ovom jebenom gradu!! Trebate da krenete pod ručnom.... Pa, stoko debela, šta se žalite na male plate, a tovite se k'o hibridni prasići.... Zašto li vas plaćaju?! Mogli bi ste malo da izađete iz kola i da pogurate ovo govno od auta kad već ovi iz autoškole nisu mogli da ga 'oprave kako valja... Savladali ste i ovu prepreku. Prelazite sve moguće raskrsnice, obilazite čak i kamenčiće (jeb'o te, pregoreće migavac na ovoj mašini). Izlazite na glavnu ulicu i zaustavljate vozilo po propisu na znaku "Stop"... Neko govedo otpozadi vam trubi. Najradije biste izašli iz kola i najebali mu se mile majke, ali tu su panduri. Uključujete se na glavni put, idete ka polukružnom. Glupi pešaci ne znaju da li hoće da pređu ulicu ili ne. Bože, ko sve živi danas u gradu! Zaustavljate vozilo, ulicu prelazi četa pešaka. U sebi ih psujete. Nastavljate vožnju. Naravno ispred vas istrči mlada ćurka van pešačkog prelaza. Naglo kočite i i dalje pokušavate da ne oterate sve u tri lepe. Osećate tup udarac u sedište. Pandur koji sedi iza vas, je to roknuo glavom. Ako, ima Boga. Ionako nikakve vajde od njega. Još jedna prepreka uspešno savladana. Dobro odvozate polukružno. Vozite ka poligonu. Iseče vas glupi motorista koji vozi 100-ku iako je dozvoljeno 40. Najradije bi uzeli ciglu i gađali ga. Ko mu dade dozvolu? Ulazite na poligon, kraj ispita, nek mi svi sisaju malo. Baš vas briga da li ste prošli. Zovu vas panduri, govore vam da ste odlično vozili (već vas hvata euforija), ALI da ste pali zato što niste DOBRO pogledali u retrovizor.
Jedete se, nervozni ste, spava vam se i terate ih sve u kurac. Idete kući i i dalje se nervirate. Jedete. Legli da spavate, ali ne možete da zaspite jer ste Bože moj mnogo nervozni. Uzimate telefon i zovete ortaka. Idete negde da utolite tugu i bol.

Kada lizneš hemijsku da bi proradila.

Pokušaj mlađeg kolege da starijem "iskusnom" predoči neko novo rešenje postojećeg problema, koje se obično završava prekornim pogledom i navedenim komentarom.

U svakoj generaciji skolovanja postoje oni u odeljenju koji su streberi i to pokazuju na razne nacine.

Закон Србије каже да се средњошколске екскурзије могу организовати у иностранству тек у 3. и 4. средње, тако да, ето шансе да се гомила тинејџера прошета по Европи и упозна се са благодетима ( читај: одвали се од алкохола ) Грчке, Италије, Француске, Шпаније или Чешке.

Екскурзију разредни старешина најављује почетком године обавештењем да се иде за месец дана и да све то кошта само четрдесет и кусур 'иљада, плус дневнице од неких 30, 40 евра. На ђацима је да расподеле два гратиса, они се међусобно покољу око тога, па разредна на крају узме ствар у своје руке и подели гратисе на 20 и кусур дела. Следи неких месец дана набављања пасоша, вађења виза и дркања око разних других папира, као разлог незнања приликом испитивања ђаци се правдају са: "Спремам се за екскурзију", иако клинац само лади јаја док се ћале и кева ломе да потегну везе и изваде пасош на време.

Дан уочи пута у кофере се пакују грицкалице, сокови, 15 пари чарапа, 16 пара гаћа, гомила мајци, панталона. Опште расуло у кући.

Полази се са неког паркинга у 5 ујутру, ноћ пре тога кол'ко год да се трудиш, нема шансе да спаваш више од пола сата. Путује се цео дан, стаје се неколико пута, на првој бензинској пумпи троше се прве паре - одељенски пушачи купују по бокс "Марлбора", кол'ко да потраје прва два дана.

Стиже се у хотел око 8 увече, тачно на вечеру, ту ће разредни старешина свима да подели по улазницу за дискотеку која је уједно и жетон за бесплатно пиће.

И ЕТО! Напокон, после ко зна колико хиљада километара пута, врхунац екскурзије - прилика да се сви колективно масакрирају од пива, балантајнса , Џонија или Џека; ћалетова препеченица је своју улогу одиграла још у хотелској соби. Одељенске фаце ноћ ће провести ваљајући се у својем избљувку, али то је фора , шта би иначе препричавали својим ортацима кући? Напије се и по нека риба, закрљају се неки из одељења, разредне старешине не подигну ни глас на њих, навикли су, јебига.

И тако све, пута 6. Кинта се спрца до трећег дана у најк шопу, на алкохол и сувенире. Други дан се пије у соби, трећи дан у дискотеци, четврти у соби , пети у соби, док се шести дан пије опет у дискотеци и то најжешће зато што се сутра пали кући.

Деца се враћају кући са гомилом снежних кугли у којима су разни Колосеуми, Ајфелове куле и Криви Торњеви, разгледницама из Паралије, сомбреровима , новим патикама и дресовима Јувентуса, Милана, Олимпијакоса или Панатанаикоса.

Када се препричавају утисци редослед је: шљокали смо, шљокали, зезали се, шљокали, куповали, шљокали, зезали се, шљокали у соби, куповали, шљокали. На питање: "Па добро, какав је Колосеум?" одговара се са: " Па ништа посебно... али знаш как'е сам тике уз'о у Риму тај дан, 50 евра, џабе!"