Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:

Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето

JA: Jao slušajte fazon, zove keva sina na ručak "Leo, Leo", kaže komšija "što ga zovete Leo kad mu je ime Petar", kaže keva "ma ima leukemiju pa mu tepam".

Moralista Wannabe: Da da da Leo, gahHAHAHHAAHAHAhahahah!!!! Uhuhuhuh kako je dobar!

JA: E a jel znaš kako da prepoznaš najbogatijeg Etiopljanina, nosi zlatan Rolex oko struka.

MW: Oko struka hahahahah reci hahahaha GAHAHAHAHHA!!!!!

JA: E a jel znaš zašto Srebrenicu zovu bosanski tehnopolis, jer nema zelenog ni na drveću hahah!
MW: Brate koji si seljak to nije u redu uopšte! Ti ljudi su propatili ovo ono imam ja ortaka pričao mi je ovo ono ti ne znaš kako je to ovo ono!!!!!

JA: Da da do jaja brate, pošto niko nema ortaka koji ima leukemiju i pošto se ovi u Trećem svetu ludo zabavljaju sa parčetom hleba dnevno, ali na to si ipak slinio od smeha.

MW: E puši ga znaš!

Ni forenzičar ne bi našao tragove žurke.

Otac: sredom, petkom, subotom u 5 fudbal, ponedeljkom, četvrtkom, subotom u 6 košarka, subotom i nedeljom tenis, jeste da je trening dva sata ali je pre podne, tako da se sve uklapa i imaš vremena i za školu i za učenje.
Majka: klavir i gluma su ti ponedeljkom odmah posle košarke, sredom pre fudbala, petkom moraš da sačekaš sat vremena posle fudbala, možeš da poneseš knjigu da nešto pročitaš, i subotom posle podne u 4 manekenstvo, tako da se i to uklapa.