Najesti se ko car. Besplatno, obimno, kvalitetno i na kraju još primiti platu za to.

Autor i voditelj nekad interesantne emisije, koji je od jebavanja po sibirskim vukojebinama i skandinavskim pripizdinama, svoju emisiju sveo na opšti krkanluk po obližnjim selima. Od čuvene Čukotke, koju je RTS reprizirao više od reklama, Memedović nije snimio emisiju dalje od Beograda 100 km u poluprečniku.
Ionako gostoljubivi domaćini, svoju gostoljubivost podižu na viši nivo, jer Bože moj, ću izađem na televizor a Memedović sa ekipom to sve vešto koristi i jede ko izgladneli solunac, pa makar povod za emisiju bio totalno banalan.

Ponovni odlazak u prodavnicu po zaboravljeni artikal. Dešava se uglavnom muškarcima koji su poslati da kupe više od pet artikala, a da tu ne spadaju pivo, cigarete i nešto slatko.

Preći sa majčine domaće supe na ženinu iz kesice.

Tabu tema.
Sinonim za nešto o čem' se ne smije pričati, ni pod razno!
Svi znaju šta je u pitanju, al' bolje da se ne priča o tome. Najlakše je iskoristiti ove tri nevine riječi, čime će većina kojoj se obraća shvatiti značenje, a eliminisaće se ona grupa koja i ne treba da zna za to.

Vremenski period , kada SAD ne bombarduje nijednu državu.

Rakija koja jebe kevu.

Obukao se ko poslednji šabanadžović. Lik koji izgleda kao da ga je počivši Ratko Buturović učio kako da kombinuje odeću. Fura takav nazovi stajling da čak i najnovije Zvezde granda plaču od smeha zbog odstranjenosti ukusa za odevanje koje ovaj lik poseduje. Čak i mali maturanti iz Donje Pripizdine, obučeni u trendže, roze sakoe sa Minimaks kravaticama i Gucxu giljama sa buvdže, upiru pogrdno kažiprstima u velikomučenika dok pokušavaju da obuzdaju smeh, sa sve osećajem bola u trbušnjacima.

Osećaj promene u nečijem emotivnom statusu koji retko ko poseduje, a izabrani koje, po njihovim rečima, Bog obdari ovim darom, postanu čuveni pevači balada u Srbiji.

Najsvežiji primer posedovanja hipersenzitivnosti je Sergej Ćetković, grdosija od dva metra, čije meko srce i topli osmeh, topi pred sobom sve hladne barijere i ruši mit o Balkancima kao tvrdom i zatucanom narodu bez osećanja, jer on oseća. On se saživljava sa svima koji pate. On vodi ljubav sa svojom publikom na duhovnom nivou.

Osećaj hipersenzitivnosti je jednom opisao kao neki dubok bol koji oseti u duši, u momentu kada neko pati i kada je ostavljen, kao i neko čudno treperenje vazduha oko njega, nakon čega odmah uzima papir i olovku, a ruka sama počinje da stvara srceparajuće reči, dok njegove suze natapaju papir po kom piše kitinjastim pisanim slovima, čineći da ta pesma dobije novu dimenziju osećajnosti koju njegova publika toliko voli kod njega.

Međutim bol u duši nikada ne može da umine samo posle pisanja pesme, pa čim uspe da zaustavi suze, odmah počinje da pravi sendviče koje nosi napuštenoj deci, hraneći ih svojom rukom, a nakon toga na ulici nalazi malog psa lutalicu i odvodi ga kući, gde ga nahrani, okupa, pa zatim celu noć drži u krilu i mazi. Tek nakon toga bol umine i može da se ode u studio na snimanje te pesme.

Naravno, ja ga smatram ozbiljnom pederčinom i njegova hipersenzitivnost mi opasno ide na nerve, jer iako uspem uvek jako brzo da prebacim kanal kada naletim na njegov spot, dovoljan je sekund samo da ga vidim i da poželim da mu opalim šamarčinu preko onog njegovog plačipičkastog smeškića, pa da stvarno ima razloga da plače.