Izjednačavanje diploma
Situacija koja pokazuje da su diploma mastera i magistra na tržištu rada podjednako vredne, jer i jedan i drugi mogu da pretovare džak od 50 kilograma istom brzinom.
Zvao sam te, što se ne javljaš?
Retko agresivan pristup nesrećnom drugaru (može sinu, ćerki, pa čak ponekad i starom roditelju), koji je morao do toaleta ili je slučajno zaspao, potpuno smetnuvši s uma da stavi mobilni telefon pored jastuka, WC šolje, kade, u džep dok igra fudbal, na slušalice dok je napolju kiša i vetar, na vibraciju ukoliko ima debelu jaknu ili, svakako, da ga uredno spakuje na stočić pored fotelje, ako gleda tursku seriju u sedam uveče uz čaj.
Ima dva načina na koja se taj sramni čin ignorisanja telefonskog zvona može protumačiti: kao vrhunska uvreda ili kao znak da se zove policija.
Zvoni...
Mama: "Što se ne javljaš?! Šta nije u redu?!"
Sin:"E mama... ti si?"
Mama: "Pola sata zvoni, ubih se od brige! Oćeš ocu ponovo srčani udar?!"
Sin: "Bio sam u WC-u... Šta je bilo?"
Mama: "Ako ne možeš da se javiš kad zovem kako ćeš saam nazvati, pa da... ima gospodin druga posla nego da se javi roditeljima koji pomreše od brige... Ja ovde muku mučim da ti sestru izvedem na pravi put u ovakvoj zemlji gde sve propada, nema čovek koji pošteno radi ni za hleb, a on gospodin se ne javlja jer mora da sedi s drugarima i pije pivo po ceo dan.....
Sin: "A kevo bre ajde smanji..."
Mama: "Kad si mislio da dođeš kući? Šta da ocu nije dobro i da moraš hitno da ga voziš u bolnicu? Što smo ti kupili mobilni telefon?! Je l bi i onda bila utakmica..."
Sin: :I
Srbin
Ako si Srbin prepoznace se: Za rodjendan te vuku za uši "da porasteš", nedelju dana posle slave, božića, ili uskrsa još uvek za ručak imas sarmu, svako venčanje počinje pesmom "danas majko ženiš svoga sina" na svim svadbama je isti meni- supa, sarma, pečenje, kupus salata i torta, tvoja baba ne prihavata činjenicu da nisi gladan, vekna hleba se pojede za ručak, u svadji si sa kumovima, kad upoznaš nekog ne srbina prvo ga naučis sve psovke, tata i mama ulraju na telefon kada pricaju sa rodjacima i drugim srbima iz inostranstva. Roditelji te zovu sine bez obzira da li si dečko ili devojčica ako si stariji sin uvek moras da popustiš jer si pametniji, u garaži imas oko 120 l rakije i pola tone krša, imas u kući kalendar sa slikama svetaca , tvoja baba psuje vise od tebe, ne pričaš bar sa jednim rođakom.
Sito i rešeto
Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.
Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето