Napravim profil na 'fejsu' i okacim neke slike. Prodje par minuta od tada i drugarica pocne da ih komentarise, je l' te, ispod svake slike po komentar. Tada sam radio otprilike jos 13 drugih stvari i nisam mogao ici od slike do slike i odgovarati. Te stoga, napisem na njenom Wall-u odgovor na sve komentare. Kao da sam napravio holokaust, ona pocne da panici da to ne sme tako, to se odgovara ispod slike, jesam li ja normalan... Pritisak skoci, ali izbrojim do 10, iskuliram i aj dalje. Medjutim, uvece stize mail od drugara (isto zagrizenog fejsbukasa) sledece sadrzine: "Video sam kako si danas odgovorio Masi na one slike. Da ti pojasnim, to se ne radi tako. Ne mozes, nije pravilno. Niko tako ne radi. Odgovara se tamo gde ti dodje post. Ako te jos nesto zanima, pitaj. Da ne otpadnes! :p salim se! :)"
Nedugo nakon toga, deaktivirao sam profil na Facebook-u.

нпр:

Није частан онај који се бори за своју земљу на бојишту, и има прегршт одликовања,значки и знамења али у свом "другом животу" код куће, жену понекад из "само добре намјере"-шибне, са дјецом се не бакће, водећи се мишљу-"жено твоје је да васпитаваш"...

Но частан је онај који нема нити једног одликовања из рата, а прошао је што и овај горе поменути, само се никада није трпао у први ред, а када дође кући своју жену прво загрли, и једва чека ћерку у крило да стави, а сина да помилује по глави...

Прапорци и звона су само вањски изглед, перије које служи само за показивање...

Чојство и јунаштво није када се знаш добро потући, за другове дајеш све а кући мајка ти ради десет послова, отац иако је у пензији и даље зарађује за твоје хирове, а ти дођеш дому своме и нити переш судове, нити усисаваш, нити хоћеш да прашину побришеш, јер се водиш мишљу-"срамота ме је да радим женске послове"...

Чојство и јунаштво је када си ту увијек за другове, али прво кући да одрадиш послове, небитно да ли мајци, жени или дјевојци...

Не мјери се чојство разбијеним главама, већ колико си их успио сачувати од разбијања...
Не мјери се јунаштво са тим колико си спреман себе дати, већ колико си спреман разумијети друге...

Нове Нокије: Е61, Н96, Н97-не зна се да ли су мобилни телефони или лап-топови.

Хвала Хрватима на лепим жељама.

Dovoljno je proci kroz Strahinica Bana,gde mozete videti gospodu i elitu naseg divnog grada i uzivati u pogledu na nepismenu stoku u skupoj odeci i jos skupljim automobilima i telefonima,koja sedi u kaficima i ne radi nista......
Danasnja gospoda stice manire na splavovima!

-Dogovorili ti se Ivan i ja da idemo u neku kafančinu da se opijamo ko ljudi, dokurčile nam više ove diskoteke, odem ti ja kod njega a pita nas njegov ćale “Je li momci gde ćete?”, ja rekoh idemo u onu kafanu “Oračeva sreća”, i tu ti on kaže nama “Jao, pa ja tamo nisam bio 10 godina”
-Ne seri da je ćale krenuo s vama?
-Ma ćuti, nije to najgore, odemo ti mi tamo, kad Šomi sa curom i sestrom
-Šomi dileja?
-Upravo on, zapeo on da sednemo kod njih, i mi ti sednemo, krenuše Ivanov ćale i Šomi da se opijaju, a Ivanu glupo da se opija pred ćaletom, a meni glupo da ja pijem a on da ne pije. Tu ti Ivanov ćale pozva nekog kolegu koji živi tu blizu da dođe, i čovek dođe i dovede ženu, i taj njegov kolega se napi, kao i Šomijeva riba. Njih četvoro pijani, Šomijeva riba ne zaklapa, a seka mu neka darkerka i celo veče pije guaranu, reč ne progovara, i sve nas osmatra, samo čekam kad će da izvadi neki nož da nas pokolje onde sve, ovi počeše da razbijaju čaše, ona žena se zgrozila, a ja i Ivan sedimo i pijemo sok.
-Ahahaha ludilo, koja ekipa, pa vas kao Pižon da je sastavljao...