Na primer Kosovska bitka.
Kako vam drago, ali nije običaj da se posle bitke pobednik povuče i da ga nema jedno sto godina. Sve dok se zahvaljujući mnogoženstvu nisu oporavili u brojnom stanju za razliku od monogamnih Srba. Srbija je čekala da stasaju s_v_a njihova deca, Osmanlije su u pokolju izgubile isto tako najbolje ljude (to je i cilj ratovanja, uzgred, rešiti se tih budala) ali njihov životni prostor su onda popunili povratnici iz boja, oni oprezniji i plašljiviji pretežno s_v_o_j_i_m mnogobrojnim potomstvom.
Šta se onda desilo? Bosna je bila njihov krajnji domet. Za baklave je već rečeno da ih nismo njihovom zaslugom dobili, ali tufahije, tulumbe, kahva... Osmansko carstvo se ograničilo na leškarenje na divanu sve duvan pušeći.
Ipak su spevali mnogo lepih sevdalinki (i poneku zlobnu), tako da sve to ipak nije bilo uzaludno.