Srce i razum su ti koji se celi naš vek suprotstavljaju jedno drugome,jer ih neka nepojmljiva sila tera da se lupaju u glavu kao dva tvrdoglava jarca na brvnu,dok jedan ne popusti. A mi,bedne žrtve, nekako u svakom slucaju završimo sa žestokom glavoboljom..Oni ne biraju mnogo oko cega ce se suprotstaviti,ali im je najveci gušt da nam prave teški haos kad se već borimo sa kojekakvim insektima u stomaku,ili da to kažem ljudski-kada volimo.Ili kako bi se razum odmah ubacio u priču-kada mislimo da volimo.
Na jednu stranu- naša najtananija i najnežnija osećanja,koja nas navode da sve gledamo kroz ružičaste naočare,zbog kojih vidimo samo ono lepo,idealno,ono što nas čini srećnima,sve ono zbog čega se prepustimo i zaljubimo,zavolimo pa ponekad i počnemo da volimo toliko koliko nikad nismo ni mogli znati da je moguće..Tada nam razum u nekom cošku jede lepak za bube.
A sa druge strane je razum.Da,baš taj zli neprijatelj srca.On nas vraća u realnost,u stvarni svet,i ma koliko ga mi nekad mrzeli,ne postoji bez razloga.On će nam ukazati na greške kojih nažalost uvek ima jer je srce ćoravo kao osamdesetogodišnja baba pa ne vidi ni sitno ni krupno.Tad nam taj isti razum,motkom terajući srce ukazuje na one velike greške,one kobne..Kada se bolje pogleda on mu dodje kao telohranitelj srcu ili djubretar kad ovo već pukne u parčiće..
Ti jarčevi na brvnu,srce i razum,će nas navesti da pretumbamo po mozgu sve žive i nežive razloge,argumente,ideje,planove,da preispitamo da li smo procenili pravilno,zavući ćemo se i u najdublje delove sebe da vidimo da li nešto možemo popraviti..sve..samo da uspe,pa kud puklo da puklo..Zvuči patetično ili ispada da je ljuska priroda takva,da ispod slojeva gradjevinskog materijala krije neko srce i neki razum,koji će se kad-tad oko nekog pomutiti i sučeliti,i neizbežno će vas smarati to dosadno VS, sve dok se ne pojavi neko i pomiri vasu tvrdoglavu stoku u glavi..