Још од времена када је група малишана из Мозамбика имала трип да је први снег који су у животу видели, заправо, нешто што ће их разнети као Ђоша тепсију бурека са шунком и павлаком, оваква формација људи на једном месту тешко да се могла запазити.

То је широк спектар различитих профила који чине осам хармоникаша, три бубњара, девет клавијатура и боготац других који се (**иако песма иде на плејбек**) поломе да дочарају атмосферу која се на Грандовој сцени довела до усијања.

Међутим, има и оних који својој појавом и размишљањем "*битно-је-да-сам-овде-нема-везе-како-се-понашам*", утичу на визуелни приказ и, генерално гледано, боли њих курац што је бомбаш самоубица у Дамаску разнео пола студентске мензе.

Грандови музичари су на неки начин и професионалци које никада нећете видети да се смеју Данијели Вранић што већ строфу и рефрен не може да убоде тон или да су равнодушни чињеници да, поред Ере и Боре Дрљаче у костимима суперхероја, изгледају као групација виртуоза са Бродвеја.

Они дају Гранду неку нову димензију у виду масе људи који својим осмехом ишчезавају трему младој Звезди Гранда из Плавог Споменика којој већ на првом инструменталу креће да тече нешто кафено низ ногавицу. Мада ово је донекле и контрадикторно јер ће пре фаца Микице Куртовића допринети да добије менингитис него што ће га опустити да извуче крај песме "Суморно јутро" кад већ жели да се курчи а има 11 година.