Кева: Је ли мајке ти кад си синоћ дошао кући?
Ја: Па стандардно, у 5-6 немам појма, кад и Станко.
Кева: У моје време тога није било, у 12 кући и да певаш од среће што си уопште изашао.
Ја: Е кево, па где си ти расла, како ли си се ти удала да ми је знати.
Кева: Па нисам се дрогирала и опијала као ти, ето како.
Ја: Па добро, ниси ни имала чиме, ниси ни знала шта је то.
Кева: Е мој ти, у моје време су сви само плесали и забављали се а не као ови твоји сад, само гледају како да се дрогирају.
Ја: Јесте кево ми се само дрогирамо. Нико теби није крив што су те твоји чували као да ћеш се удати за цара и што си живела под стакленим звоном, изолована од света и што ништа ниси доживела.
Кева: Е у моје време деца нису тако одговарала родитељима, много си се ти убезобразио. Попустио си и у школу, у моје време није тога било, знало се кад се излази а кад се учи, ти сад пијеш и излазиш и радним данима.
Ја: Јеби га, твоје време било па прошло, хвала Богу никад се неће поновити.
Кева: А Боли тебе дупе, живиш и уживаш знаш зашта живиш.
Ја: Па онако.. Зар није боље него у твоје време?
Кева: Па јесте мало.
Ја: Па шта ме онда мрачиш?
Кева: У моје време деца нису била тако неваспитана, докле ћеш више да ми одговараш,мене би отац сад истукао да сам му тако одговарала. Марш у собу, ништа не ваљаш, што сам ја боља према теби, ти све гори.
Ја: (У себи ла-ла-ла-ла исти стари ''што сам боља према теби'' разговор'') Одох да играм кантер ае поздрав кево.