Društvo se polako razilazi,a i ti si već umoran...ili pripit,više nije sigurno. Krećeš polako,gajba ti nije daleko...petnaestak minuta laganog hoda. Krećeš polako, i uzimaš taksi. Ko je lud da se šeta po zimi kad može instant,ko je lud da se džaba umara kad može stići na željenu destinaciju za minut.Zato su i valjda izmišljeni taksiji,zašto sad ne korisititi pogodnosti koje oni nude?
Stižeš pred zgradu zadovoljan efikasnom i brzom uslugom,baš onakvom kakvom si i očekivao da bude. Uzeo si vizitku...taksista ti deluje kao dobar lik,ne naplaćuje mnogo....a i ima neku čudnu jelkicu koja vozilu dodaje poseban šmek. Definitivno ćeš ga pozvati kad ti nekad bude zatrebao transport. A onda,na dugačkom putovanju od ivičnjaka do ulaza zgrade, dešava se nešto čudno. Kao po Diznijevom scenariju, poput neke princezice, nošem magijom (mada, kasnije ćeš se pitati šta je zaista onu jelkicu činilo tako posebnom), odlučuješ da ne ispadneš potpuna ameba od čoveka i krećeš u epsko putovanje: Čuo si da na drugom kraju grada postoji misteriozna pekara sa najmagičnijm burekom,koji sidu leči, i odlučio si da proveriš glasine. A i ako to samo ispadne laž pijanih narkomana, svež vazduh će ti prijati.