Večiti dečaci

Važi za nas, matore naivčine i sanjare, što u zrelim, pa i poznim godinama vrtimo filmove iz detinjstva, prožete maštom i fantazijama.
Oni koji nikada ne odrastu, budni sanjaju izolovani od pokvarenog, stvarnog sveta oko sebe.

Bio je neki utorak, jasno se sećam da sam doručkovao kifle, paštetu i jogurt. Tek je bila krenula Liga Šampiona, pa sam brže-bolje zgrabio novine i počeo da ih čitam otpozadi. Išao sam kod ortaka da gledam, izuli smo lagano gajbu nas trojica, dok smo redom cepali tiket po tiket, kako je koji padao.

Žena je kasnije, posle seksa, rekla da mi sprema strašno iznenađenje za moj pedeseti iduće nedelje. Sećam se tačno da sam pomislio kako vreme leti, da ne mogu da verujem da mi je već celih 50, pa nisam ni toliko sed, eto, moj ćale kad je imao 50, on je bio beo kao ovca. Ali sam bio strašno umoran, te brzo zaključih da vreme neumitno teče i da ja na to ne mogu uticati.
Promenih program na standardnu matricu: naš je zadnji napad na -2, finale Svetskog prvenstava, istrčavam iz of-bol bloka i nameštam se na trojku sa krila, loptu hvatam sigurno i dižem se na šut, kako lopta izlazi iz šake, tako se tabla zacrveni, čisto da doda vizuelni efekat poslednjem zvuku sirene, dok cepanje mrežice inicira delirijum publike u hali i miliona Srba širom sveta, ali već mi se sve magli od euforije...

Biće da sam zaspao i prešao u NBA. Samo napred, dečače.

МБ