Kada sam došao na ovaj sajt imao veliki problem sa verom u ljude i nisam mislio da ću ponovo moći da otvorim svoju dušu nekome. Pogotovo ne potpunom strancu koji bi većini poštovanih čitalaca predstavljao gomilu jedinica i nula u sajber kraljevstvu.
Na početku mog boravka na sajtu narod beše hladan i uobražen i teško se mogla progovoriti koja normalna sa bilo kim ovde. Postajao sam očajan i pomišljao da dignem tastaturu na sebe, možda čak i da se udavim kablom od miša a onda se pojavio on plemenita neiskvarena duša moj Don Kihot, moj anđeo čuvar i moja nada da postoji bolje sutra te da ljudi nisu loši. Naime reč je o legendi čekaonice autoru roki123.
Prvi naš susret ostao mi je duboko urezan u pamćenje i nikada neću zaboraviti tu harizmatičnu rečenicu nakon koje sam znao da i ja imam drugara na sajtu i da više nisam neshvaćeni lizač jutarnjeg čmara.
Pišem ovo da odam počast svom saborcu rokiju123 te se nadam da će definicija da uđe u popularne jer je to najmanje što mogu da učinim za ovu ljudsku gromadu.
Takođe bi bilo lepo da neko od modova odabere znam da bi rokiju123 mnogo značilo a samim tim značilo bi i meni.