Jer me ometaš. Zašto me ometaš? Jer razmišljam o tebi skoro konstantno. Ne mogu se usredsrediti na mir uma i na ništavilo koje me smiruje i zbog kojeg sam srećan ponekad. Apstraktno je to, nije vidljivo niti se može zamisliti, ali je tu. Potrebno mi je, a potreba je po difoltu patnja. Imati telo i um je patnja. U krugu života i smrti poznat mi je samo mali fragment sa desnog poluprečnika, a ti... Moj bože, ti zauze skoro ceo taj prostor. Volim te, naučen sam da je voleti dobra stvar i da saosećanje treba gajiti, ali niko mi nije rekao da će toliko boleti. Ako se ikada probudim znam da će negde u pozadini moga svesnog bića i dalje svrbeti tvoja slika, ma koliko se češao.
Grejati se na struju u ovo doba godine nije baš isplativo. Možda bih trebao nazvati dedu i babu, pitati ih kako su i šta rade. Gledaju Zehru. Moram što pre izaći iz matriksa.
Ponovo se moj um vraća na tebe, ali to je okej. Navikao sam. Jednog ću se dana vratiti tamo gde sam te upoznao, do tad kako bude biće.