Sa Čedom sam se našao dva dana ranije. Park kod keja. Klupa dovoljno udaljena od ostalih.
-Gdje si zmaju?- njegov karakterističan pozdrav.
-Evo me Čedo.
-Pst, ne izgovaraj mi ime, sad sam Eragon!
-Hm, dobro, Eragon. Šta imaš za mene?
-Evo, locirali smo jednog under-bossa. Ištvan, jedva smo mu ušli u trag- pružio mi je fasciklu sa dokumentima- Sada je u Budimpešti, makro nekim prostitutkima.
Pogledao sam lice šminkera na fotografiji. Ištvan, mnogo nam je trebalo da ga pronađemo. Bio je pametan. Krio se na otvorenom, često mijenjao imena. Štefan, Kostja, Ištvan, Stefano... Nije se dugo zadržavao na jednom mjestu.
-Čedo, ovaj Eragone... zašto ovo radiš?
-Uvrijedili su me mnogo, sjebali mi posao o sigurnoj kući za zmajeve, preuzeli primat u distribuciji koksa... Vrijeme je da plate.
-Ne brini se, to je ono što ja radim. Ja jebem.
-Znam Spiro, znam... (iz nekog čudnog razloga zvao me je Spiro, koja šifra čovječe)
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Budimpešta. Grad sa mnogo mostova. Mnogo lijep grad. Ja ga neću po ljepoti pamtiti. Ako danas odradim posao kako treba.
Sjećam se pethodnog posla. Neki frik sa nadimkom Električar. Sadista, ubijao svoje žrtve strujom. Manijak. Od kad su počela odstreljivanja živio je u nekoj zabiti, u pički maternoj, negdje na Manjači. Po čitav dan puštao Baju Malog Knindzu (onu Arija nebeska) i navukao municije kao da snabdijeva Krajiški korpus. Stalno je ispred kolibe paranoično stražario držeći kalašnjikov. Vrištao je kao krmak na klanju kada sam mu stavio vrelu cijev od njegove sopstvene puške u usta. Tužno.
Da se vratimo Ištvanu. Pratim ga već drugi dan. Danas ću to i da učinim. Kicoš koji voli da se eksponira. Izgleda kao da ga svako zna. Ili on svakoga zna. Po čitav dan obilazi neke lokale. Tri u kojima je redovan. Traži mušterije. Za svoje kurve. Sačekaću ga.
Sjedio je za stolom do mog. Roze majica sa blještavim natpisom od šljokica: „You are unique“. Kako mi se gadio.
-Pantela opet zabio?!
Zvuk mog glasa kao da ga je djelimično iznenadio. Okrenuo je sportsku stranu novina koje je čitao. Pantela nije dao gol već sedam godina. Znao je da nešto hoću. Privukao je stolicu mom stolu i tiho me upitao:
-Gospodine, treba Vam nešto?!
-Imaš li kurvi? Za jebanja.
Shvatio je da sam čovjek koji je došao da priča o poslu. Dao mi je znak rukom da ga slijedim. Izašli smo na uličicu.
-Šta želiš?
-Tvoju najbolju djevojku. Odmah.
-Imaš li novca?
-Imam.
-Koliko?
-Dovoljno- shvatio je da sam ozbiljan čovjek koji priča o poslu.
-100 eura, pola odmah, pola kada završiš.
-U redu.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Ukusno namješten stan. Sa stilom. Utisak je kvarila samo velika slika Džastina Timberlejka golog do pasa kako zavodnički leži na krevetu koji je posut laticama ruža. Kakav pederluk. Rekao mi je da sačekam u susjednoj sobi. U međuvremenu došla je i djevojka.
-Imaš pola sata- rekao je i zatvorio vrata.
Nije mi bilo do jebanja. Mada je mala imala slatku guzu. Međutim, odmah sam primijetio nešto. Nije bila prirodno crvena. To mi je smrdilo. Zašto bi neko namjerno htio da bude crven?! I osjećaj opasnosti koji je do maločas lebdio u vazduhu postao je stvarniji, opipljiviji. Kao zlokobna slutnja koja pomračuje misli. Zamka!
Skočio sam i pokušao da otvorim vrata. Zaključano. Kurčina! Pogledao sam kroz prozor i shvatio da susjedna soba ima balkon. Visina je bila znatna. Nekih petnaestak metara ponora. U trenutku sam se odlučio. Skočio sam i uhvatio se za ivicu. Posljednjim naporima uspio sam da se vazdignem i popnem na balkon. Ištvan je telefonirao nekome. Pištolj se nalazio na radnom stolu.
-Da, ovdje je. Ne brini se. Imam ga. Znam da je opasan- načuo sam razgovor.
Uletio sam kroz balkonska vrata rušeći sve pred sobom. Pokušao je da se domogne pištolja, ali čim ga je uzeo u ruku divljačka snaga razularenog bika ga je oborila. Koprcao se poput zaklanog svinjčeta pokušavajući da se otme i dohvati pištolj. Bjesomučno sam ga udarao šakama po glavi. Djevojka u susjednoj sobi je vrištala i pokušavala da otvori vrata.
Uspio sam da ga savladam. Krvav i izobličen ležao je na podu. Pederska majica je sada bila pocijepana. Imao je tri bradavice. Smiješno. Međutim, o tome sada nisam mislio. Počeo sam da postavljam pitanja.
-Gdje je kulen?! (značilo je, gdje je gazda)
-Jebi se- glasio je promukao odgovor.
-Moje strpljenje nije beskonačno- dohvatio sam sataru sa kuhinjskog stola i ispružio njegovu ruku.
-Najebaćeš, znaš to. Jebi ga, nije to tvoja greška. Tvoj otac je prvi pogrešio.
Vrisak. Ostao je bez desne šake. Onesvijestio se. Glava pod česmom.
-Gdje je kulen dechxko?
-Najebaćeš...
Nije mu bilo pomoći. Udavio sam ga u sudoperi.
Pretražio sam čitavu sobu, ali nisam našao ništa upotrebljivo. Onda sam mu pregledao džepove. Novčanik. Tu je već bilo nešto interesantno. Slika djevojke sa šeširom. Sa druge strane posveta: Od Lullaby za Stefu. Znači, sljedeća mušterija. Lullaby, napaćena kučka koja je svojim žrtvama prije egzekucije pjevala neku umoboličnu uspavanku. Čuo sam za nju. Nisam znao da su bili u vezi. Nadam se da će me ona odvesti do Kajzena.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Otišao sam u susjednu sobu. Djevojka je odmah pokušala da me zaskoči, ali sam je lagano odbacio od sebe. Plakala je.
-Kako se zoveš?
-Butt.
-Ime koje ti pristaje, nema šta. Šta znaš o ovome?
-Ništa, kunem ti se, samo me pusti!
Zgrabio sam je i pokidao joj gaćice. Na lijevom guzu je imala minijaturnu tetovažu glave starca čiji su brkovi bili spojeni sa zulufima. Znak njihove organizacije.
-Žao mi je mala, danas nije tvoj dan.
Šteta. A imala je slatku guzu.