Миладин је ишао испред волова, не журећи. Са кола, са врха сена, портом се разлегала стара народна песма у два гласа. Певао је Михајло, сунце њега гријало, колико га грло носи. Као у најбољем студију наснимавано, горњу терцу му је држала сестра Милена. Иако су цео дан пластили на жези, њихова младост тражила је одушка при повратку кући.
Савијајући запрегу у авлију, Миладин угледа своју жену окружену буљуком живине, док је стругала тек испечену погачу.
Смеши се Стамена, чула је да деца певају још од ливаде, па јој мило. Испод старе липе, баба је држала кудељу и прела тек приспелу вуну од вуновлачара. И сама је тихо певала. Летњи дан је био на измаку. Запра се Миладин, наточи ракијицу, те седоше да вечерају. Док је Михајло говорио ''Оче наш'', оборене главе загледа се у солир на софри. Потекоше му сузе од неке драгости. Био је срећан човек.

Тада није могао ни замислити да ће му, само неколико година касније, син јединац настрадати у кланици Кочевског рога, а кћерка отићи на рад у Немачку и удати се за Швабу. Баба је скончала убрзо, а Стамени је срце препукло 3 године након вести о Михајловој погибији. Кажу да су недуго затим, једног јесењег поподнева, чули Миладина да нешто закива око куће, па журним кораком, док се није предомислио и продужио агонију, иде према потоку, носећи штрангу о рамену.
. . .
Миленин унук Михаел, сада већ младић, много година касније, док је са друштвом био на Егзиту, из чисте авантуре, одлучи да обиђе бабину родну кућу. Једва се пробијајући кроз високу травуљину, застеде пред улазним вратима и загледа се у мртав колац.
Није имао кесер.

- **Шајзе**!, узвикну, окрете се и оде.