Здраво свима, зовем се Микаел и рођен сам 1923. године у Розвадову, три недеље пре времена. Моји родитељи су били наставници немачког језика у основној школи у Розвадову, а ја сам за једног шеснаестогодишњака, због јако крхког здравља, већи део свог живота провео у кући прикован за постељу. У школу нисам ишао, као сва остала деца, већ сам имао свог приватног тутора који би ме посећивао, а напоље бих излазио само уз помоћ кућепазитељке Елзе, жене која би бринула о мени по цео дан док су родитељи одсутни. Пријатеље нисам имао.
Неколико дана пре Божића 1937. године родитељи су одлучили да ме одведу и оставе код деде и бабе на село. Рекли су да ће ми пријати промена, иако су заправо само желели да на пар дана забораве на мене, букагију која им ја везана за ноге већ петнаест година, и да се на пар дана осећају као сви нормални људи. То су и урадили.
Родитељи моје мајке, моји деда и баба, Јона и Вилма, су ме јако волели. Јона је био сточар и цео свој животни век је провео на селу. Имао је огромно имање, жену и једно дете, моју мајку, и био је прави стоик у правом смислу те речи.
На селу ми није било боље, лежао сам у постељи као и увек сваки дан, и ретко када бих излазио напоље. Деда и баба су се бринули о мени. Једно кишно јутро мој деда Јона је дошао да ме посети док сам лежао у кревету. Сео је поред мене и рекао да је малопре ишао да обиђе све животиње које је јутрос рано нахранио и да је у амбару видео нахрањеног вепра који лежи а да се на њега попео повећи пацов и да му седи на леђима.