1. Ако су у оних 90% који немају никаву везу за посао нити паре којим би га могли купити.

- Први дани

Након полагања последњег испита или одбране дипломског испуњени су енормним осећајем среће, главе су преплављене допамином. Углавном, сви им честитају, хвале их, желе им светлу будућност. Дипломац, надутих груди од поноса, размишља о организовању славља поводом још једног успешно одрађеног животног задатка. Све то протекне у најбољем могућем реду. Брзо долази и тај дан када одлазе на биро, тамо их дочекују насмејана лица, узимају им податке, помињу обуке, разне предности. Све иде по плану. Тако је бајковито. Убрзо ће посао, финансијска независност, све ће бити некако лакше и лепше. Амбиције не попуштају.

- Три месеца касније

Дође и тренутак када се треба јавити други пут на биро. Сада су службенице изгубиле онај осмех који обећава, оне мотивационе речи као онда на првом састанку. Оптимизам и даље држи иако нешто смрди.

- Шест месеци касније

Профили на друштвеним мрежама су усијани. Најновије игрице на полици. Изласци
викендом редовни. Живот им се своди на проналажење сличних жртава и јадиковање о животу, неправди у запошљавању. CV се не ажурира. За немање посла кривац је идентификован - држава Србија и луд народ.

2. Ako su u onih 10% koje čeka posao čim završe

- Први месец

На послу науче посао, добију одличну плату, директно постају независни, имају за море, за летовање, за куповину гардеробе, ствари за собу или неретко своју кућу, имају да цео дан седе по кафићима, да вољену особу изведу где год пожеле. Уживају у животу. Живе срећно до краја живота.