S vremena na vreme svraćajući iz SR Nemačke u svoju otadžbinu ili se potpuno vrativši u istu da bi u njoj proveli najzasluženiju i - u najvećem broju slučajeva - ***najkonačniju*** etapu u svojim životima, srpski gasterbajteri (i ne samo *srpski*; prim.prev.) su sa sobom doneli ne samo nemačke marke, automobile i nova arhitekturalna rešenja u vezi sa dvorišnom kapijom (vidi ovde) već i reči i izraze germanske provinijencije koji su im u svakodnevnom životu na „dalekom severu“ ubedljivo najviše *ušli u uši*, so zu sagen. Vremenom su, razume se, te reči i izrazi *ušli u uši* i življu trajno nastanjenom unutar granica zemlje iz koje su ovi prvi pobegli i na taj način postali stalnim i neobično popularnim delom žargonskog rečnika koji jedan prosečan primerak može koristiti u svakodnevnoj komunikaciji sa *svedocima svog postojanja*. Navedimo samo neke od njih: Aufiderzen, Ende, Zo-vi-zo...

Izraz koji danas imamo zadovoljstvo da vidimo u naslovu je još jedan od takvih, a moje zadovoljstvo je još i veće jer sam baš ***ja*** taj koji će vam objasniti njegovo značenje i upotrebnu vrednost.

Elem, na nemačkom jeziku se on zapisuje sa **Bitte, zahlen Sie...** („Molim(o), platite...“ ili „Molim(o) vas da (u)platite...“) i nikad ili veoma retko se sreće u pretumbanoj verziji kakva je ona nastala usled *srbizacije* istog. I dok se na teritorijama na kojima se „Dobar dan“ kaže *Guten Tag* a „Jebi se!“ *Fick dich!* pomenuti koristi u administrativno-kurtoaznom smislu, u domaćem slengu, pak, on poprima sve nijanse prezira svog imigrantskog korisnika prema ***novcu*** i postaje, zapravo, sinonim za isti. Šaznam. Verovatno se našim gastosima do jaja popelo na kurac to plaćanje svega i svačega u Švabiji + što to moraju da rade sa osmehom, pa kad već ne mogu da *ne plaćaju* - onda da *seru*. Elem2, u određenim situacijama može se koristiti/prevesti i kao pandan izrekama „Kol'ko para – tol'ko muzike“ i „Plati, pa klati“, ali je to Srbinu već daleko prijatnija i logičnija kategorija...Aj', *tchüss*.