Čovek, kako to gordo zvuči
ДРАМСКИ САСТАВ С ПОУКОМ НА КРАЈУ
**А:** Познати руски социјалистички писац Максим де Сад... овај... Маркиз де Горки, изјавио је једном посебном приликом:
– Човек, како то гордо звечи!
**Б:** Не, неће бити да је тако. Мислим да је правилан цитат:
–Човек, како то горко звучи...
**А:** А, не, не, не... Мислим да ће ипак бити:
– Човек, како то супер звучи!
**Б:** E није, него:
– Човек, како то болно чучи!
**А:** Чучи?
**Б:** Чучи!
**А:** Тучи!
**Б:** То је рекао отац Тадеј! Мучи!
**А:** Гучи... Овај... Звучи! Звучи!
**Б:** Звучи?
**А:** Да, звучи...
**Б:** Да, да, да.... Звучи... Да... Али горко, је л’ да?
**А:** Не, не, не...
Итд.
Наравоученије ове басне:
*Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао као да су стока. Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива. Како гине она, тако гину и они, и сви имају исти дух, и човек ништа није бољи од стоке, јер све је таштина.
Књига Проповедника, 2: 18-19.*
Дефиниција написана за такмичење Пачја школа
Komentari
Првенац у другом кругу! +++
- A
Nije sastav, ali je fantastičan pristup definisanju naslova. Bravo.
odlična.
samo nemoj da se gordiš čoveče!
Heheh voli on ove paradoksalne.
+++
Kratko, jasno, zanimljiva forma.
Ово је трећи састав (од оних које сам прочитао) који има примесе библијских мотива. Али таква издвојена интерпретација једног одељка проповедника, сама за себе, је недопустива! Када се узме у обзир свеобухватни контекст те библијске књиге видимо да порука није она која се наводи у горе поменутом цитату. Зашто би се, ако заиста јесте, та књига уопште налазила у јудејском и хришћанском канону лоло? Писац, додирнут хеленском философијом и њеним идејама које почињу да бивају присутне у јеврејском друштву, почиње да полемише са њима у светлу јудејства где у одговарајућим поређењима и антиномијама на крају долази до закључка који се прожима целим Светим Писмом, човек је врхунац стварања, господар творевина, икона и подобије Божије, нешто посебно.
L@ki, библијски ерминевтичар.
Pa Laki, Sveti Duh je tokom dugog niza vremenskog obavljao, mora se priznati, male intervencije na tekstu Biblije dok ona nije dobla ovaj današnji oblik. Tako da današnjeg Jova i Propovednika, uzevši u obzir istorijske naslage, možda možemo čitati kao naknadnu redakciju prvobitnih pesimističkih stavova autora. Čak i ako ne uzmemo, Božja autokratska priroda sa početka knjige i njegova milosrdna priroda sa kraja (naravno, uz mestimično podsećanje na onu prvu, recimo na kraju, u Otkrovenju) dovodi nas u dilemu da li je Božanstvo evoluiralo, ili je knjiga nosilac različitih kulturnih naslaga, pokupljenih tokom hiljada godina kroz koje je prošla, menjajući stvarnost civilizacije, ali i menjajući se pod uticajem različitih društenih/duhovnih faktora. Da ne napominjem uopšte njene korene u drevnim srednjoističnim, vavilonskim i sumerskim mitovima i spisima, i prisustvo mnogih, što bi Jung rekao, arhetipova, a Internet bi to označio kao "memes", koji se provlače kroz ljudsku istoriju. Naravno, ovo pričam sa pozicija stilske i književno-teoretske analize, strukturalistički i formalistički uglavnom, uz malo kulturologije i filozofije, gledajući na formalnu stranu Knjige, ne na njeno etičko i filozofsko značenje, ovakve kakva je danas. Možda ne izrazivši se baš najbolje, jer sam pijan kao Noje pravedni.
Valdemar, kulturolog, formalista, hermeneutičar.