Некада је и он био као остали, увијек журио, посртао, падао, па поново устајао. Желио је да га људи познају, воле, спомињу. Желио је свима њима да се насмије, да га памте по доброме. Убрзо је схватио да свако у животу има само одређену количину смијеха. Кад се истроши, све иде некако на силу. Нешто слично као стик за интернет...

Док је свјетлост била испред њега, увијек је ишао за њом, не окрећући се. Привлачио га је бјеличасти одсјај рефлектора, и није имао ни потребе да се окреће. Тек после када се свјетлост полако почела да замиче иза његових леђа, спазио је испред себе своју Сјенку.

Схватио је да га Она слијепо прати. Никада није, као неки други, покушавао да Је стигне. Било му је довољно само да је близу њега...

О људима више једноставно мислио, нити је имао потребе. Сви они, са њиховим ситним проблемима, потребама, заблудама, комплексима, накарадним осјећањима... Знао је он тај свијет, само му се он сада чинио тако далек, тежак, напоран.

Битно му је било само га грије Сунце...