,,Идем до града, немојте ме чекати вечерас”, рече мајци трежећи нешто по ладицама.

,,Нећеш са нама вечерати, знаш да ти се отац љути кад нисмо сви за софром. Биће готово за пола сата”, покуша мајка и сама знајући да га неће убиједити.

,,Не могу мајка, журим”, упути се ка вратима.

,,Марко, чекај”, изговори неодлучно.

На лицу му се појави благи смјешак, очујући да га опет проба задржати на вечери ,,Јешћу у граду мајка, журим”.

,,Није то”, погледа га забринуто гризући доњу усну.

,,Него шта је, шта те мучи мајко”, уозбиљи се и он видјевши мајчино забринуто лице.

,,Јутос звали неки људи. Јавио се отац.”

,,Који људи?”

,,Траже неке велике паре. Пријете.”

,,То мора да је нека грешка, ко би...”

,,Није”, прекину га мајка ,,Спомињу твоје име, кажу да неће још дуго чекати.”

,,Ма не брини мајка, није то ништа,”

,,Како није?” ,паде и прва суза тешка као камен ,,У шта си се увукао црни сине. Дању спаваш, ноћу никад ниси кући. На факултет ни не идеш. У шта си се то претворио?”

,,Немој да плачеш мајко”, загрли је десном руком прислонивши јој главу на своје раме ,,Нису то неке велике паре, вратићу ја то”, наслони своју главу на њену, стисну мало јаче и пољуби.

,,Немој сине, кад те мајка моли. Мани се лошег друшта, што ти то треба? Паметан си, заврши ту школе, отац ти прич’о са неким људима из града, продаће ону њиву код потока да те запосли у општини. Да будеш свој човјек. Немој сине очи мајкине, не треба ти то”, ухвати га за руку и стисну јако.

,,Добро мајко. Немој да плачеш, све је у реду. Журим”, пожури чувши сирену са вана, помилова је по глави и упути се ка вратима.

,,Зови оца да једемо”, довикну му бришући уплакане очи. Стаде крај прозора гледајући како јој син одлази у неким скупим колима. Још једном мало јаче протрља сузне очи да не би отац примјетио и пође да постави вечеру.

,,Овај мали опет не вечера са нама. Ноћу никад није кући”, рече отац незадовољно.

,,Рек’о је да има неког посла, да га не чекамо вечерас”, мајка покушава да га оправда.

,,Он има посла”, рече иронично ,, Каквог то он има посла, сем да учи? Има! Да троши паре па да га послије зову да пријете, ето шта има”, рече пушући у врелу супу.

,,Немој тако Милораде. Треба да причаш са њим, ако треба да продамо земље или стоке, да продаш. Да му помогнемо, проће њега ово лудило.”

,,Их та омладина, то главом не размишља. Нек их сам заради, па ће их онда паметније трошити...”, :звони телефон:

,,Хало”, подигну мајка слушалицу.

,,Хало”, груб мушки глас са друге стране ,,Зовемо из МУП-а...”