Вероватно сви имају једног друга који било који спорт да се игра он је увек звезда тима у покушају. У зависности од спорта он је кошгетер, голгетер, поентер, једном речју-стрелац, такорећи изразити нападач. По некој његовој логици, и сходно офанзивној репутацији, он као рођени нападач нема обавезу као остали да игра одбрану, губи снагу на непотребне дуеле и асистира саиграчима. Увек је у “офсајду”, играли ви мали фудбал или баскет. Активност и ангажованост у игри нагло расте када му је лопта у поседу. Углавном је дриблер, и далекометни стрелац, невезано за спорт. По говору га препознајете лако. У оптицају су речи као што су: додај, ево ме, слободан сам, сам, може; а затим и: прешла ми је преко ноге/руке, ја сам то тако и хтео(да промашим?!), извини баш сам хтео да ти додам, како ме неће данас, све уз пропратне псовке и неверицу. У току игре саиграчи обично нису у најбољим односима са њим. С обзиром да потрошња лопте није у сразмери са квалитетом и жељом да доминира, сви се вероватно питају зашто је позван на сваку следећу рекреацију. Вероватно зато што је и даље ваш друг, па вам је криво да га испалите, као и због чињенице да пре сваког спортског окршаја обећава да ће се променити. То обично не траје дуже од уводних минута игре. При бирању екипа, бира се последњи, чак и после буцмастог смотанка који је ту да попуни број. Још једна карактеристика је да ће све заслуге након тешко извојеване победе(читај: у просеку једна од 10) приписати себи и хвалити се са своја 3 гола(два скренута са гол линије) за цело послеподне, или две узастопне тројке(занемарљиви су претходних 30 неуспелих покушаја).