Godišnjica mature
10 godina od završetka srednje škole je dovoljno vremena da se pokaže koje su ribe bile škart, a koje su bile i ostale prva liga. Kod nekih momaka su prvi znaci ćelavosti već odavno uzeli maha, a već se da primetiti ko je na pragu da postane pravi čovek, a ko je ostao klošar. Takođe se primeđuje da su klošari ostali oni koji su bili glavne face u školi i više im ne pale isti fazoni kod vršnjakinja, jer je dobar deo istih odavno prerastao fazu šiparice. Još uvek se pamte i prepričavaju fore sa časova, svi pokušavaju da na trenutak ožive staru neozbiljnost, ali kako kad neki već imaju i malu decu i više se ne grebu od ćaleta i keve za burek i cigare?
Posle 20 godina je broj ljudi na godišnjici već drastično opao. Ako se posle 10 godina za nekoga i dalje moglo reći da je mladić ili devojka, sada to više nije slučaj, premda još uvek ima mladolikih. Neki su se dovezli skupim kolima, a neki u autobusu u kome duva promaja i pritom ne mogu dugo da ostanu, jer ih kod kuće čeka cepanje drva i pranje veša.
Posle 30 godina se neki već hvale kako su im deca svoji ljudi i kako su pozavršavali fakultete. Teško je videti lice bez dubokih bora, a većina razrednih starešina sada opravdava časove na nebu.
Na narednim proslavama se, ukoliko se uopšte organizuju, mala grupica baka i deka sjati u kafani da popriča o vršnjacima od kojih neki već dugo mirišu ljiljane odozdo, kao i o unucima, i skoro niko se više ne seća svojih provala iz đačkih klupa. Tek poneko osveži sećanje vađenjem požutele fotografije.
