У време увелико захуктале инфлације ону једну марку што добијемо од рођака који је дошао да нас обиђе после неколико месеци чували смо само за једно једино место. За флиперану код деда Миће. Мислим, ми смо је звали флиперана иако у њој није било ниједног флипера већ само аутомати и два стола за стони фудбал. Пошто је деда Мића био прилично стар није се баш разумео у паре па није сваког сата мењао цене у складу са растом марке, ми смо једне вечери, а тога се добро сећам и није фора, верујте ми, у оближњем видео-клубу разменили једну марку и за те паре купили целих 700 жетона (додуше, куповали смо по десетак жетона и давали другима паре да купују за нас, делили жетоне свима да деда не би провалио да нешто није у реду).
Елем, да се вратим ја на аутомате. Street Figher, Punisher, Final Fighth, Metal Slug, Double Dragon, Toki...
Играли смо док нам очи не исцуре. Или док маторци не позову телефоном деда Мићу ("Кажи овим нашима да долазе кући!!!").
Кад успеш да пређеш целу игрицу са једним жетоном прелазиш на другу. И тако у круг. Ако су сви аутомати заузети, онда пређеш мало на стони фудбал.
Ова деда Mићина флиперана ми је била друга кућа тог распуста...