Лежао сам у рову. Око мене су летеле псовке и клетве. Једна "Сирница ти мртвој матери у пичци завршила" пролетела је поред мог уха и погодила типа са моје леве стране директно у фацу. Допузао сам до њега и видео га како се грчи по земљи, док су му се по лицу разливали остаци сира и теста. "Непријатељска сирница или наш бурек?" помислио сам у том тренутку.

Затресао сам главом и одагнао ту мисао. Не смем да дозволим да овај рат утиче на мене. Колико ме год гурали у прве борбене редове, морам да запамтим истину. Једину праву истину. Боли ме курац за назив једињења сира и теста. Боли ме курац јели сирница или бурек са сиром. Овде сам послат од стране оних што подржавају бурек, али само због тога одакле сам. Ја не желим да будем овде. Не за ове људе. Не због овог циља!

Одједном, једна "Најео ти се ја сирнице на гробу, док ти се сестра и мајка ударале са пола Вишеграда на гробу твог ћалета, пичко прекодринска" ударила је недалеко од мене. Од силине удара полетео сам до ивице рова. Успео сам да се придигнем, и то баш у тренутку док је ка непријатељским топовима јуришала једна особа. То је била маwа Стоwма. Луди Лама је почео да регрутује и женскадију!

Викнуо сам јој да стане, али било је прекасно. "Сирница, сирница, твоје маме пичкица" је хедшотовала и у трептају ока Стоwма се налазила оборена на блатњавом бојишту. Ухватио сам прибор за прву помоћ и потрчао као њој, не обазирући се на говна која су летела око мене. Последњих пар метара сам проклизао на коленима кроз блато и зауставио се поред ње. Није била у најбољем стању. Оно срање, колико год било слабо, погодило ју је право кроз челенку. У животу је држала само чиста воља. Покушао сам да сакријем тугу из гласа. Рекао сам јој "Издржи Стоwмо брате!" Погледала ме је сузним очима и рекла "Запамти шта смо се договорили" дубоко се накашљала. "Чувајте... ми... сервер!"

Издахнула ми је на рукама. Из мојих очију лиле су сузе и падале на Стоwмицине обwазе док сам гледао њено беживотно тело. Обрисао сам их и устао. Било је доста!

ДОСТА!

Мој глас, тада надљудски прекинуо је сву грају. Псовке, увред и клетве су престале да лете. Сви су гледали у мене. Пружио сам руку у џеп своје кошуље и извадио смотуљак масног папира. Подигао сам га високо изнад своје главе, а затим наставио.

"Доста је било! Превише је људи погинуло за њихов интерес! За њихов бурек! Или њихову сирницу! Е, па знате шта ја мислим?! ЈЕБАО ИХ БУРЕК!!!"

Отворио сам смотуљак и показао његов садржај свима коју си стајали около. Окренуо сам се ка следећој групе војника, па ка следећој, све док се нисам вратио у првобитан положај.

"Ово! Ово је циљ! За ово се треба борити! Не за неки вашљиви империјалистички бурек! За ово! Ово је храна обичног, малог човека!"

Одједном, свуда око мене по блату су почеле да падају пушке. Војници са обе стране су почели да ми прилазе. Здрави су придржавали рањенике док су храмали. Стали су у круг око мене и пружили руке. Кидао сам ћевап по ћевап и парче сомуна по парче сомуна и давао људима окупљенима око себе. А ћевапи, а сомун. Магично су се регенерисали, докле год је било гладних уста која су могли да нахране. Онима који су то хтели уз замотане ћевапе се стварао и лук, насецкан на ситне коцкице. И сви су били срећни.

Рат је био завршен. Никога више није болео курац за име теста са сиром.