Добар део живота провести покушавајући исте заменити за кожне, лакиране ципеле и градску калдрму. Патити од кризе идентитета; јер опанке сматра малограђанским, док га кожне ципеле жуљају и ударају у врх палца.

Само излизивање је ништа више од празног хода стазама које, поред све жеље да их савладаш, су ништа више но предворје замаскирано неком опскурном лепотом. Иако тога свестан, он и даље гаји одбојност према мањку ноћних светала, бетона и гледања кромпира са оне стране мотике. Све му то фали не би ли себе репозиционирао као битнијег од обичног сељака, оног чија је једина брига да парадајз буде румен а патлиџан модар.

За тог истог опанак је смрт. У њему живота нема. Излизани опанци представљају фазу између цењкања и депресије, која на самом крају води ка коначном прихватања опанка као животног сапутника. Ипак, он опанке жели напустити... по сваку цену. Побећи од њих што даље. Заборавити дедине њиве и ливаде. Јелек заменити пуловером. Заборавити безбрижан живот и трампити га за нервирање око баналних ствари. Све то заменити за свакодневни пролазак поред "Коларца" који никад посетити неће. Продати вола за ручак у "Мадери".

Излизати опанке значи протраћити живот, или барем најбоље године, тражећи себе тамо где ти није место. Веровати да градска беда представља мањи јад од руралне само из разлога што вештачко светло градску беду некад обасја. Некад и обасја, али углавном бије у леђа и не обасјава пут пред којим је заслепљен човек.