Izlizati opanke
Dobar deo života provesti pokušavajući iste zameniti za kožne, lakirane cipele i gradsku kaldrmu. Patiti od krize identiteta; jer opanke smatra malograđanskim, dok ga kožne cipele žuljaju i udaraju u vrh palca.
Samo izlizivanje je ništa više od praznog hoda stazama koje, pored sve želje da ih savladaš, su ništa više no predvorje zamaskirano nekom opskurnom lepotom. Iako toga svestan, on i dalje gaji odbojnost prema manjku noćnih svetala, betona i gledanja krompira sa one strane motike. Sve mu to fali ne bi li sebe repozicionirao kao bitnijeg od običnog seljaka, onog čija je jedina briga da paradajz bude rumen a patlidžan modar.
Za tog istog opanak je smrt. U njemu života nema. Izlizani opanci predstavljaju fazu između cenjkanja i depresije, koja na samom kraju vodi ka konačnom prihvatanja opanka kao životnog saputnika. Ipak, on opanke želi napustiti... po svaku cenu. Pobeći od njih što dalje. Zaboraviti dedine njive i livade. Jelek zameniti puloverom. Zaboraviti bezbrižan život i trampiti ga za nerviranje oko banalnih stvari. Sve to zameniti za svakodnevni prolazak pored "Kolarca" koji nikad posetiti neće. Prodati vola za ručak u "Maderi".
Izlizati opanke znači protraćiti život, ili barem najbolje godine, tražeći sebe tamo gde ti nije mesto. Verovati da gradska beda predstavlja manji jad od ruralne samo iz razloga što veštačko svetlo gradsku bedu nekad obasja. Nekad i obasja, ali uglavnom bije u leđa i ne obasjava put pred kojim je zaslepljen čovek.
Mickey Savage · 9. maj 2013.
