Надам се да знаш да је изузетак кад си изузет из нечега.
Не изувен, то је друга врста самоотимања.

Рецимо, сви га шашоље ручно, а ти се трљаш.
Лично, преферирам трљање о кревет, где јастук представља главу и торзо, а остатак трљајуће дупе.

С друге стране, изузимање може бити и Одсуство.
Рецимо, одеш негде и осећаш нечије одсуство.
Заправо- где год да одеш осећаш то одсуство.
И то те онда некако дроби.

Отуд и оно трљање из другог пасуса.
У недостатку трљајуће коже, човек мора да маштом компензује стварност.

Кожа ипак највише недостаје твојим прстима.
Без ње су ти руке некако празне, као да додирују само ваздух.
Нека умарајућа извесност.

Изузимање може бити и кад склањаш од себе.
Као од несреће.
Ако склониш неког од себе, да ли то значи ... Не, некако је превише патетично.
Разуми да то пишем из навике.
Тако је најсигурније.
Психологија пизде.

Па нпр и док пишем претходну синтагму, осећам изненадни налет гађења према сопственом мисаоном процесу.
Тако је погрешан.
Откуд камену право да мисли?

Потребно је изузети се из времена, данас то схватам.
Пустити поплаву да прође поред тебе, одбити да учествујеш.
Замисли да једног дана схватиш да си само део неког безличног поретка.
Да си углављен у рутине које су други написали за тебе.

Треба се изузимати.
Али и некако ипек интегрисати у ту стварност.
Чисто да је натераш да мало одјебе.
Да се не курчи превише.

Јер и ти си неки господар.
Можеш да имаш контролу.