Да сам јучер умрио, не РС сазнао да пубак базди ко канализа.
Наиме, обављајући стандардне подневне ритуале који укључују и чепркање пубха те очајничке покушаје да анимирам занемоћалог момчила, омакло ми се да сам принео прстију носини!=!?
Боже, како пубах заудара.
Прво сам мислио да је од дупета, те сам поновио операцију али резултат је био исти!
Онда сам у крајњем очају почео да убеђујем себе да ми то прсти базде од овог пијачарског духана, па сам их опрао, нису баздили, метуо сам их опет у пубах и ..
Још горе!!!
Пубах базди као дупе а рибе тамо набивају оне минђуше и чуда, мисле да су као шмекерке.
Боље пирсингујте дупета.

То су болови нижег интензитета у десном оваријуму.
Више као тегоба.
Отишао сам код уролога, био ми је први пут.
Ставио је рукавица и напао ми оваријума.
Стегао сам га за руку и оставио му масница.
Рекао је да ми је десни оваријум мањи од левог.
Реко сам- А зашто ме ниси лепо питао него се ваташ???

Ее ... то ти је, то ти је гора фаза од Здравка ((то ти је онај из претходног списа што сам сад као линковао овде хвалећи тиме (коме?) своју луциднос')).
И као знаш, ми смо балавурдија, ми смо идиотарија овде, неки то зову интелектуална таштина а то су, кажем ти, све пичке које мисле да иду некуд, а тапкају само јер немају ништа.

И сад као ти се поставиш срозан ту пред њих.
Као пишеш, признајеш пораз насловом "Патетика", као ја сам јадан а ваши су умови оштри.

То ти је оно кад си клинац па те зову на журку.
Те клиначке журке са сокићима.
То је кад си клинац и кад имаш тај осећај промашености.
На клиначкој журци.
То је кад си ружни ретардирани клинац на тепиху и друга деца плешу.
У патикама и ципелицама.
Плешу увек уз Здравка.
Знаш оно: "Нешто ме тера Е теби као жени"

То је и кад клинке одлазе. Онако клиначки, без кривице, одшетају ти се из живота.
А Здравко јауче "Продужи даље, пали од мене јербо још си дете".
И оћеш ти сад да будеш јак ко Здравко, ал не да ти се.
Прска лимфа из очију.

- Ампутација Здравка

Е, то ти је оно кад ти израсте коштана структура, целулит, сисе и мускулатура, па помислиш како си јак, како си надрастао тај јефтини очај, тај непријатни осећај одсуства.
Клањаш се перспективи, Смислу, заљубљујеш се помало у себе ...
Стојиш испред огледала, посматраш своја слана рамена ... маме те.
Трљаш стомак сапуном, сапуница се цеди, мокром ти се скупе брадавице па изгледаш ко на филму.
Пријатна илузија.
Али.
Да, увек има Али.

Здравко се управо томе нада.

- Здравко страјкс бек

Да.
Враћа ти се кад си најјачи.
Најохолији.
Да те понизи.
Приземи.
Врати ти онај хаос, ону опору носталгију, зови је меланхолијом, небитно ми је.
Здравко Бич Божји.
Не Бич као бичарка, него .. онај што те посрами, учини поново богобојажљивим.
Слабим.
Небитним.

Да, јако добар осећај ...

Породица најчешће почиње рано изјутра.
Увек гласно.
Кркљањем или негодовањем.
Породица кркља у купатилу или наоружава потомство.

На радним местима породице се скупљају да негодују.
Јер постоје увек на погрешном месту и у погрешном тренутку, тако се бар прича.
Све што ради, породица ради уз буку и увек оставља ђубре иза себе.

- Породица на слављима

Породица у сваком тренутку тренира за овакве догађаје.
Размотримо само породични програм на телевизији.
48 сати - породица
Све за породицу
Породично благо
Бољи живот породице
Дневник породице
Вести из породице
Гранд Породица
Породица Опен
Квадратура породице
Секс и породица

- Породица на функцијама

Углађени примати.
Мање, небитније породице долазе дотеране и констатују, а велика породица пуши цигарете жутим зубима.
Омиљена забава породица јесте причање о болестима, дегенеративним процесима код других породица.
"Нашли су јој рак", "Одсекли су му ногу због шећера", "Ампутирали су јој јајашца".
На крају дана остале породице дишу у убеђењу да неки латински појам изједа и њихово ткиво изнутра.

- Породица и трачеви

Успех једне породице добија своју вредност само у поређењу са успесима осталих породица.
Зато је потребно располагати квалитетним и правовременим информацијама.
Сећам се једне породице, годинама ме је звала и постављала увек исто питање.
На крају сам престала да се јављам.

- Породична пропаганда

Превазилази границе пристојности.
Сећате се кад је ћелава волина окупила странце.
Странце се вагинама и странце са пенисима.
Рекао им је "Парите се, а ми ћемо вам платити летовање"
Опет, ти странци су дошли својевољно.
Немој да ме схватиш погрешно, ћелави је вероватно фармер, у крви му је да размишља о пасмини, о сорти, о хибридима.
Али разлика између стоке и једне пословно способне вагине јесте у томе што ова друга има могућност избора.

Можда једног дана одлучиш да постанеш борац против злочина, па упишеш оне неке школе где те уче како да узимаш брис после силовања или поредиш отиске прстију.
Причаће ти и о смрти вешањем. Па онда о ејакулацији. Рећи ће ти - Ако је ејакулирао, то указује на самоубиство.
И онда ти у извештају напишеш - Субјект је починио самоубиство, закључујемо то на основу присуства чежњиве ерекције.
Видиш, то ти је један вид чежњиве ерекције.
Наравно, овај облик се појављује само у екстремним случајевима, јер код стандардне чежњиве ерекције нема такозване "ејакулације".

Рецимо, можда си једном имао неку девојку, па сте као проводили време заједно.
Волели се као у песми, планирали будућност.
И њој се рецимо деси нека трагедија.
Умре јој овај, умре онај, изгуби дете.
И онда почне да плаче.
А ти седиш поред ње, немоћан.
Она и даље плаче. Мислиш да су њеном лицу потребни брисачи, толико плаче.
И онда дође та ... та чежњива ерекција.
Непријатно ти је испрва, говориш себи како мораш да будеш јак, мужеван, ослонац, а не да се ложиш као пубертетлија.
Али не вреди. Гледаш те сузе и све то је јако дирљиво, додирује те тамо где те нико никад није додирнуо, нико, осим те твоје дркачке руке.
Онда већ постанеш рационалан, размишљаш како да удовољиш тој изненадној потреби.
Замишљаш како би било лепо да заузмете ону позу за тешење.
Као загрљај па онда мало гурање, мало премештање, не би ли се некако прибио уз њено дупе.
Нежељена дејства: Шамар праћен оном чувеном фразом: "Зар у оваквом тренутку?".

Опет, то не треба да те обесхрабри.
Причамо о стварима које су сасвим нормалне, несрећа је моћан афродизијак.
Нарочито туђа.

Ипак, тестисима најчешће чезнеш када се појави онај неки вакуум у свакодневици.
Када одступиш од уобичајеног, па ти се врате неке успомене.
Нешто што је могло, али није смело бити.
Не могу то најбоље да објасним.
Можда си чуо како јајоглавом Матији задрхти глас када рецитује:
"Само ти не би био исти
И ништа не би било као што јесте
Да је могло бити као што није"

То је можда тај осећај.
Промашај који обликује.
Немогућност.
Разумеш.

Постоји то занимање које се зове чекање.
Када те промовишу у чекаоца, можеш да кажеш да имаш своје занимање, свој позив, да си оформљен и стабилан, и да имаш будућност.

Класични чекаоци чекају стопалима или стомаком, никада главом.
Чекање главом је ипак најстарији облик чекања, својствен углавном неким мистичним скупинама са далеког истока.
Слепоочницама се хода, челом се чека, свако ће ти то рећи.

Но, вас занимају чекаоци каријеристи, никако туђини одани молитви и запостављању ткива.
Када се домогнеш тог племенитог позива, следећи корак је успостављање мужевности.
Дакле, ти мораш да будеш мужеван и зрео, духовит на предвидив и прихватљив начин, склон демонстрирању ауторитета или улизивачког менталитета, у зависности од прилике и особе.
Мораш да будеш поносан на свој позив, на своју каријеру.
На славама, свадбама и сахранама, реченице започињеш са: "У моје време ...", "Кад сам ја чекао ... ", "Некад је чекање било такво и такво, а данас ..."
Онда сви увиде озбиљност твог позива и причају између себе: "Он се баш начекао".

- Жена чекаоца

Жена чекаоца по правилу долази из руралних средина, евентуално приградских насеља.
Има целулит, велике сисе и стомак, саобраћајну дозволу, кредит у банци, подгојену ћерку са свињском фацом.
Тј, тако изгледа између, не знам, 6-8 па до 13-15 године.
Додај ту и клемпаве уши и ретку, масну косу.
Жена чекаоца на свадбама, сахранама и славама разговор започиње речима: "Мој човек, мој чекалац ..."

- Чекање главом

Одлучио сам да ипак измислим нешто и о овоме, да не остане кратка дефиниција.

За чекање главом потребно је да тело буде потпуно умртвљено.
Не знам да ли си знао, али свако тело поседује сопствено време, различито од овог "општег времена" које као нешто меримо и коме се клањамо.
Изузетак од овог правила је управо тело оваквог чекаоца.
Оно је лишено времена, самим тим лишено и болести и пропадања.

Ово је јако осетљива тема.
Пошто ми је сајт увалио нешто да потпишем, неку полису су ми послали на мејл, сада ваљда морам да се ограђујем на свакој дефиницији.

Пупољци су мале, али љупко обликоване сисе.
Знам да си одмах помислио на адолесцентске сисе, али ја нисам педофил.
То је та "ограда".
Дакле, не мораш да имаш 13 годиница да би ти сисе биле мале и љупко обликоване.

Сваки незрео мушкарац воли велике, округле и меке сисе.
Из једноставног разлога- погодне су за скривање.
За заборав.
Пре извесног времена, колегиница из материце ме је обавестила да су сисе масно ткиво.
То је јако несексипилно.

Опет, не врти се све у животу око потреба.
Сигурно повремено осећаш очај након оргазма.
Или кривицу.
Сигурно посматраш и жене са пупољцима кад одужиш дуг несрећном тестостерону.
Питаш се о чему размишљају и како се осећају.
Истренираш око за детаље.
Рецимо, пупољци углавном имају складне руке.
И вратове, да. Вратови су битни.
Имају и мрак у оном делу лобање где обично обитавају очи.
Кад гледају на доле, бунари су им у сенци.
То је исто лепо.

Или рамена.
Као симетрија.
Човек жели склад, правилност.
Узде.

Да, пупољци никад не иду сами у пакету.
Најбољи сценарио је кад са собом вуку и неко оштећење.
Ментално.
Будимо искрени, ми смо углавном уплашени и искомплексирани, самим тим немамо шта да тражимо поред "здравих" јединки.
Када је неко оштећен, у стању је да осећа захвалност.
Сигурно си и приметио да је у људској природи та тежња да оштети другога.
То је нормално. обогаљеним можеш да манипулишеш, али и да будеш, како се то каже, потпун поред њега.
Тил Ван енд Ван ар Ван.

Даље, пупољци умеју да плешу у сну.
Претпоставимо, за ову прилику, да си некад имао прилике да спаваш поред неких пупољака.
Приметио си како љупко пркосе гравитацији.
Не као они отежали балони који су без брусхалтера беспомоћни.

Сигурно си некад био мали па си чуо неког доктора како прича твојој мајци да ти се тестиси нису спустили из пупе.
То ти је заправо пупа, утешни израз за стомак.
Рецимо, кад чујеш да некога боли стомак, то одмах асоцира на предменструални бол, можда какав канцер, у најбољем случају на ону песму уланчене Алисе: "Stomach hurts and I don't care".
Али.
Кад кажеш: "Боли ме пупа", то указује на бол који је непријатан, али не откида и пролазан је.

Наше друштво воли да прећуткује те ... дегенеративне процесе.
Кажу: "Умрла је после краткотрајне болести", а њу изјео рак.
Кажу: "Давао непристојне понуде дечачићима", а он им гурао шта је стигао тамо ... доле.

Одрасла пупа, такорећи стомак, заузима значајнију улогу у животу сваке индивидуе.
Стомак много говори о своме власнику.
Рецимо, депресивни стомаци увек имају већи обим при дну, као да се некако приклањају тој гравитацији, инертни су.
Охоли стомаци се повијају ка бради.
Мужевни стомаци.
Препознаћеш их лети, длакави су и воле да се показују у јавности.
Меланхолични стомаци.
То су они који штрче из мајица.
Знаш оно кад ти се види дупе и испадне ти стомак.
Да, заборавио сам трудни стомак.
Нисам заборавио, него ... има та ствар са новопеченим мајкама.
Шта год да им кажеш, њих то асоцира на то дете што су изглегле.
Свет мора да види и зна.

Поплочани стомаци.
Никад нисам разумео такве стомаке.
Није ми јасно како неко може да глади такав стомак.

Идеални стомак има само онај нужни проценат длачица.
Изнад пупка, где се најчешће гладиш, и мало изнад сиса, да би штрчале лети из мајице.
Најлепше је кад ниси пропао, кад ти је кожа бронзана а длачице се беле.

Сећам се једне девојке, длаке су јој увек биле беле на сунцу.
Имала је широке кукове и неки неприродни размак измећу ногу.
Као да јој је Бог накалемио неки мостић преко пичке.
Било је лепо.

Сигурно се сећаш и кад си био у вртићу, кад су те научили да после клопе пређеш длановима преко стомака.
То као значи да си добро јео. Чак и кад ниси.
Онда кад нема да се једе, ти само обављаш тај ритуал док не убедиш мозак да си сит.

- Ходање стомаком

Ходање стомаком је уско повезано са кривицом.
Кривац не жели да осећа, да доноси одлуке, гнуша се извесности.
Нема будућности. Дани се не завршавају.
У таквој ситуацији настојиш да некако очуваш тај привид мира.
Битно је да се ништа не дешава.
Болести те заобилазе, међу људима си неприметан.

То се зове ходање стомаком.

- Стомак и секс

Једном ми је нека жена рекла да је нормално да мужјаци ејакулирају на пупе својих женки.
Мислим да је то одвратно.

- Стомак и уметност

Никад није написан роман или снимљен филм са стомацима у главним улогама.
Замисли стомаке који се свађају, који иду на посао, у провод, који онанишу, који се радују и пате.
Стомаке који убијају, који пупком зверају у сисе и звижде за гузицама.
Стомаке који очајавају.

- Стомак и политика

Државнички стомак.
Импотенција.
Устајалост.

- Стомак и забава

Чепркање по пупку.

- Стомак и машта

Сигурно си некад гледао оне Трансформерсе, па си пао у депресију и угојио се.
Онда си имао обичај да водиш стомак на туширање и замишљаш да си фића са удовима и главом.
Пупа му дође као кров.
Маштао си како испадаш херој пред дупетом неке девојке, па она пристаје да ти седне у крило и игра ти се са стомаком.

Толико за данас, узбудио сам се па морам да прекинем ...

То ти је кад одеш да се киселиш, разумеш, кад мора да одмекне (омекша?), да се привикне на природно, нормално.

Знаш, ништа данас није спонтано.
Све се ради због публике. Екстремна ситуација је кад си сам себи публика.
Чак рецимо ни ови ... монаси, ни они нису спонтани.
И они имају публику.

Онда разне "хоум мејд" аскете, алкоси, шљам ... ни они нису спонтани.

Читав процес интегрисања, поделе улога, углављивања у рутину, прва симпатија, прва мастурбација, прва цигарета, прва пенетрација, прва срамота ...
све то је далеко од спонтаног.
Као рецимо кад видиш неког клинца на улици и видиш му по фаци да ће да буде ђубре, оно, ретардирана сомина која скупља око себе публику, армију дегенерисаних.
Онда имамо стадо.
Не знам шта је толико противно природном од стада.

Стадо ти је глобална заједница неспонтаних.

У таквој ситуацији, кисељење му дође као тренутно враћање на природно, конфронтација са неспонтаним.

Рецимо, сигурно си некад имао проблем са устајалим стопалима.
Ја нпр никада не скидам чарапе, ни лети, ни зими, ни кад спавам, а код купања ... па једноставно- избегавам купање.
Тај немар према стопалима резултира извесним неприродним стањем, палчеви неспонтано огрубе, отежано се крећу, ограничавају себи простор.
Разумеш паралелу ?
Као човек са својом привидном слободом избора.

------

"У почетку беше Реч"
Боже, каква глупост.
Реч је далеко од спонтаног, исконског.

Речи увек носе ту неку .. одвратну заверу.
Контролу.
У овом тренутку ја контролишем тебе, твоје реакције, размишљања, примењујем једноставне једначине.
Неспонтани субјект, подложан манипулацији + одговарајућа комбинација слова = ...

Добро, друга је ствар што ти мислиш да си паметан.
Мама ти је то причала читавог живота, а понеки облик ти дозволи да му додирујеш вагину па лажеш себе да си мужеван и да држиш ствари под контролом.
Да доносиш одлуке.
А не одлучујеш ти ништа.
Ти си само збир потреба и предрасуда које сматраш "животним истинама" јер је ограничен број информација којима си располагао унапред дефинисао твоје истине.
А то је све гомила глупости.

Продужетак врсте, будућност, колектив, образовање, систем ... све је то ... нестварно.
Нестварно је јер не доноси утеху.
Само учвршћује рутину, промовише неспонтаност.

Кисељење, или одмашћивање, ти је као ... момент оф клерити.
Одсуство рациа.
Изузимање, али не оно фенси изузимање које служи само за изговоре пред Богом, него спонтано.
Изузет сам бира информације, и не поседује.
Не поседује, нема шта да изгуби.
Не верујем у "no hope = no fear" глупости, мада су лепе за адолесцентско уво.
Нормално је да човек жели да допринесе нечему, проблем је кад у континуитету доприноси илузији.

Зато, киселите ум редовно.
Spank for yourself, question gaythority

Опозив.
Превођење у стање откинутости.
Подела улога.
Страх од пичке.

Заљубљују се, онанишу и пате, а ти јебеш јастук.

Ампутација као надилажење очаја.
Бескрвност.
Разводњавање можданих отеклина.
Нелечена непријатност чији апетити расту.
Аутоканибализам ?
Не бих рекао ... јер

Постоји и ампутација у двоје.
Немогућност тужнија од придева.
Наивност слична дечачкој.

Ходаш са нечијом косом под прстима као талисманом.
Разумеш пропаст, желиш крвљу и браниш се крвљу.
То увек води у фанатизам. Извртање глупости у логику.
И глуп желиш успомене. Одједном само то постане битно.
Заљубљен си у своју опсесију.
Откинуо си вољену косу из стварности, анестезирао кривицу и чекаш ...

То му дође ампутација.
Условљено размишљање, пре свега педерски приступ животу ...

Патња остављеног мужјака се углавном своди на чежњу за измаклим сисама и гузовима.
Ја то наравно разумем, нећу овде да глумим лажног моралисту.
Имао сам и ја једном нечије сисе, увече сам се успављивао уз њих, јутрима сам им то компензовао кувањем кафе, писањем слова на папиру или куповином ситних потрепштина.

Такво понашање се обично обије о главу.
Рецимо- идеализујеш те сисе и онда дође тренутак кад ти се оне покажу.
Схватиш да си се социјализовао уз к.
Све се сруши, а ти проклињеш себе због незахвалности.

Тако да, у реду је, патим и ја за таквим стварима из прошлости.
Људи смо, волимо да се трљамо, волимо меко под прстима и нормално да недостаје.

Али, постоје и неке специфичне фазе у осећању одсуства.
Сетиш се неких ситних навика, тикова, сетиш се необичног изговарања појединих комбинација слова.
Сетиш се обрва ...

То мене растура.
Ткиво стари, атрофира, губи вредност под туђим прстима, и онда лакше подностиш његово одсуство.
Али обрве, то су ти чувари планета.
Оно о чему си маштао док није постало телесно.

Тако и ја мислим на те дивно груписане длаке.
Гледао сам је у обрве, нисам имао храбрости да понудим свој поглед њеним очима.
Онда сам почео да их уходим.
Углавном у сновима.
Пизда не сме да излаже лице људима.

Причао сам са њима о снегу, или о неким нотама ...
Маштао о промењеном себи.
О бићу које има пут али не и трајање.
Било је лепо, веруј ми.
Лепо је кад се постидиш пред неким.
Пред нечијим обрвама.

Кад знаш да би се распао од једног покрета тих дивних малих становника лица.
И да ништа не би остало од тебе ... Од оне одвратне сујете која те целог живота закуцава ...

Да, то је кад двоје имају један пулс.
Једну перцепцију стварности, један страх од буђења.
И ништа се не дешава ...

Ћутао сам јој у обрве, није се бунила ...
Оно што је било после припада логици пропасти.
Неумитности једног процеса који тече паралелно са временом у теби.
Не желим да причам о томе.
То мора да се плати.
Свака радост се плаћа.

Само желим да размислиш следећи пут кад те ухвати жал за сисама ...

Надам се да знаш да је изузетак кад си изузет из нечега.
Не изувен, то је друга врста самоотимања.

Рецимо, сви га шашоље ручно, а ти се трљаш.
Лично, преферирам трљање о кревет, где јастук представља главу и торзо, а остатак трљајуће дупе.

С друге стране, изузимање може бити и Одсуство.
Рецимо, одеш негде и осећаш нечије одсуство.
Заправо- где год да одеш осећаш то одсуство.
И то те онда некако дроби.

Отуд и оно трљање из другог пасуса.
У недостатку трљајуће коже, човек мора да маштом компензује стварност.

Кожа ипак највише недостаје твојим прстима.
Без ње су ти руке некако празне, као да додирују само ваздух.
Нека умарајућа извесност.

Изузимање може бити и кад склањаш од себе.
Као од несреће.
Ако склониш неког од себе, да ли то значи ... Не, некако је превише патетично.
Разуми да то пишем из навике.
Тако је најсигурније.
Психологија пизде.

Па нпр и док пишем претходну синтагму, осећам изненадни налет гађења према сопственом мисаоном процесу.
Тако је погрешан.
Откуд камену право да мисли?

Потребно је изузети се из времена, данас то схватам.
Пустити поплаву да прође поред тебе, одбити да учествујеш.
Замисли да једног дана схватиш да си само део неког безличног поретка.
Да си углављен у рутине које су други написали за тебе.

Треба се изузимати.
Али и некако ипек интегрисати у ту стварност.
Чисто да је натераш да мало одјебе.
Да се не курчи превише.

Јер и ти си неки господар.
Можеш да имаш контролу.

(јоште не)Љубљена,
заглавио сам степенице и кафу,
испод дрвета,
заглавио сам мир и 67 динара у јакни,
промашени живот и
презир према очигледном.
Заглавио сам кијање и
оболелу пупу (беллy) ..
Јуче сам, благо речено,
претерала ...

Чујем кораке у месту,
прете да неће престати;
Повраћам и видим
мале неме планете
како круже око слепоочница ..

Сећање су нагореле кости,
збир длака које имају
неко значење, нека
недосањана кожа,
обрве залеђене у неком
давном тренутку ...

Сећање ме је
оглодало до очаја,
немам илузија
да сам остао нормалан ...

Гангрена ми се угнездила у душу,
учинила да вапим
за плачом ..

Ипак, ствари се дешавају,
птице оплакују
у неком грму,
планине се кентере ..

Како се десило
да сам оболела од људи,
да сам им понудила
само мучнину
и неку стару стрепњу ...

Чемер ти је посебно стање духа.
Чак су и Руси писали о њему. Заборавио сам који, мислим Пушкин.
Он се распадао због неке Татјане. Па се учемерио.
Имао сам и ја једну Рускињу, ал није се звала Татјана.
Света сам је звао.
Ал није то оно ко у нашим умоболним песмама (многима сам косе плео, од цирозе одапео ...), није тако, ово је посебно, вантелесно искуство.
Нпр, добра позадина за чемер би могла да једна песма (турићу је као видео), то је оно што инсолент, то ти је моја сестра, мрзи, што балавим о чемеру.
Али (бат) хеј, гној мора да изађе, да не би дошло до сепсе ума или гангрене душе

То ти је поезија у браузер игрицама. Избуташ народне јуначке песме, и прилагодиш фиктивним ликовима.

То ти је најпоштенији начин за самоубиство, ако су уопште може бити поштено ...
Опет, има неке симболике у том хладном жилету и масној крви, живот истиче из тебе, цуриш, а миран си ... као овца коју воде на клање ...
У глави си израчунао, засекао се ..
Прешао границу.

Бог ипак постоји.
ПОјавио се у форми лептирића и зауставио гејзире на зглобовима.
Не кајем се.

Ето, то вам је жилет, можда је мало црно и досадно, али свакако заслужује место на овом сајту

то ти је
писање у посебном стању свести.
Пре свега, треба да се распадаш и да имаш свест о томе.
Умирање је ходање док се распадаш.
Неки то зову Туга.
Увек се пише Одсутном.
Ако је присутан, онда ти је некако сив
и мртав.
Па не пишеш покојнику.
Или кад ти недостаје.
Неко.
Нека.
Као засебни универзум у једном телу.
И души.
Као спокој и вечност
након раскорака са срећом.

То ти је кад нешто радиш преко киће, да не кажем пише.

Нпр живот међу људима.
То ти је један ускуративни посао.
Не доноси профит, а расходи су отегнути живци, па мораш да их влажиш ракијом, да омекшају.
Да се опусте.
Па и ти да се опустиш.
Па узмеш дамку, па пустиш музику.
Па ти мисли лебде у некој хемисфери.
Сви смо ми располућени, али понекад можемо да се спојимо.
Вратимо у првобитно стање.
Уз музику и искључење разума.

Људи су тад магловити, асоцијалко из приче о џоинту може да се смири.
Да прихвати роптање.
Као судбину.

То ти је oмалени џоинт, намењен за једну особу.
Такорећи, омалену особу.
Значи самац, асоцијални тип, ментални богаљ и у животу сирома' .
Он пуши увек кући, сам, не због параноје, него што га нервирају људи.
Такорећи, мрзи људе.

Кад човечуљак пуши дамку сам, он жели и пригодну музику.
Да се заборави.
Нпр, Елис ин Чејнс, меланхолија.
Подземље.
Право место за млитави мозак.