Страх, који је сваким кораком растао, замутио ми је ум да више нисам ни био свестан да трчим све дубље у шуму. Крошње дрвећа су постајале гушће и испреплетеније, тако да је месечина која се надвила над Раданом постајала све слабија. Сваки пут када бих помислио да сам побегао од звери, рика иза мене је била све јача. Више нисам видео терен по којем сам трчао, саплићем се и падам. У трену, као да је време стало. Рика се изгубила и чуо се само поток који протиче кроз срце Радана. Некако сам смогао снаге и погледао иза себе. Нисам видео ништа. Лагано сам устао помисливши да је звер нестала, али сам се првим корацима уверио у супротно. Из мрака је искочила и зарила своје оштре канџе у мој трбух и лагано ме подизала изнад земље све док нам се погледи нису срели. У очима звери сам видео помешане емоције, видео сам у исто време и тугу и бес. Звер ме је погледала и одједном изговорила :
- Устај пичка ти материна пијана! Да ли знаш коњу колико је сати?! Закаснићеш опет на посао. Је л' ти је легла напокон плата? Рачуни се само гомилају, а ти идеш да пијеш.
- Ма пусти ме бре на миру, женска главо. Добио сам отказ јуче, какав црни посао.
- Молим?! И уместо да ми кажеш ти идеш да попијеш то мало пара што нам је остало?! Готово је! Одлазим и водим децу са собом.
- Који си ме и будила. Боље ми је било са оном звери. Бем ти живот када је кошмар бољи од јаве.