*''Провели смо лето, заједно смо били, шетали крај мора и сањали снове, ал' море к'о море, немирно и плаво, као коса твоја, као очи твоје...''*

Био је то дан када сам се враћао из школе, последњи, најбољи дан. Ишао сам улицом узбуђен што ћу наредна два и по месеца провести са пријатељима и породицом. Мирисало је цвеће и све је било као у рају. Гледао сам лептире како весело лете и забављају се у последњем дану свог кратког живота. Пчеле су летеле са цвета на цвет, баш као моја другарица Вера. Мој пут до куће изгледао је као у сну, све док нисам дошао до пешачког прелаза. Чуо сам сирену, али нисам могао ништа да учиним. Веселог дечака ударила су кола.

Следећег дана пробудио сам се крај две баке и особе која ми је променила распуст. Завијена у завоје, изгледала је предивно, што говори о томе каква се лепота крила иза тог белог прекривача. Била је то жена мог живота!
Иако смо били у болници, дало се за приметити да се рађа једна велика љубав. Наши погледи сударали су се као ја са колима онога дана. Осмеси су нам се преламали као моја ребра и нога онога дана. Све је било тако божанствено!
Није могла да прича, нисам знао зашто. Касније сам чуо да нас је задесила иста незгода. Било нам је суђено!
Делили смо банане и сокове које су доносили посетиоци. Зезали се са инфузијом и правили лажне узбуне све док једнога дана није преминула бакица поред нас јер сестре нису стигле на време. Баш као у оној причи са дрвосечом и вуком, који га наводно напада.

Пре мене се опоравила. Од тада нисам чуо за њу. Преселила се у иностранство и сада има односе са пребогатим Французом. Покушао сам да је заборавим, али мало теже је ишло... Мој распуст био је предиван за мене, испуњен с љубављу као и прелепим тренутцима проведеним у соби број 37.

*Провели смо лето, заједно смо били, лежали у креветима и сањали море, ал' снови к'о снови, нестварни су били, као коса твоја као очи твоје...*