Ponoć je davno prošla a ti i dalje šetaš gradom besan i natmuren. Šta bre ona zamišlja ko je, kažeš sebi, mogu da imam svaku. Popio si par čašica viskija misleći da će isprati gorak ukus u ustima i razbiti kamen u grudima, ali usijana glava samo razburkava krv u žilama. Magla se polako spušta i nebo je tamno poput mastila. Ulična svetla blago trepere jedva razbijajući mrak gust, crn, lepljiv kao smola. Ne znaš koliko dugo hodaš ali zastaješ da zapališ cigaretu u nadi da će ti to malo razbistriti glavu. Ulice su puste pa odlučuješ da odmoriš naslonjen na zid neke zgrade. Neće ona raskinuti s tobom, misliš, ti si taj koji raskida. Mlad, lep, bogat… samo Bog zna koliko si ih imao do sada… a nju voliš… zna da je voliš, kako ne razume da su druge bile samo avantura? Nebitne u tvom životu, zrna peska u pustinji, trenutno zadovoljstvo. Ne, nećeš da čekaš jutro, ti nisi navikao da čekaš. Ti hoćeš sve i to hoćeš odmah. Ovog puta će morati da te sasluša, moraće da razume. Bacaš do pola završenu cigaretu i krećeš u pravcu njenog stana.

Zadihan zalupljuješ vrata i padaš na pod. U svom stanu si. Trčao si dovde i jedva dolaziš do daha. Treseš se i prolaziš rukama kroz kosu. Osećaš da ti nešto curi preko čela i štipe oči. Gledaš u svoje ruke, grimizne i vlažne. Ukus metala ti se uvlači u nozdrve. Tek tada shvataš… ti si je ubio.

Bilo je to kratko sudjenje. Student medicine, iz dobre porodice, otac advokat… zar bi ti ikada učinio tako nešto? Otisci na njenom telu i u njenom stanu su dokazi vaše ljubavi, ne dokazi ubistva. Oružje kojim je ubijena je misteriozno nestalo, svedoka nema. Tvoj dosije je čist.