Другарица (која никад раније није била код мене кући): Па, ништа, доћи ћу онда ја сутра до тебе, па...
Ја у глави већ имам визију како би тај догађај требао да изгледа:
Она звони, али звонце не ради (''Који ће нам курац звоно, сви имамо шаке ко лопате, па лепо покуцај или полупај на врата ако те не чују!'' - ћалетове речи, човек је иначе занатлија). Она покуца на врата мало јаче, а врата аутоматски падају.
''Ко то сад рња, не може човек да сере на миру?!'' дере се тај исти занатлија из ВЦ-а.
Контам шта се дешава, сјурим са спрата и преносим другарицу, не преко прага већ преко врата. Улазимо код мене у собу и при том се користимо упуства за отварање врата: ''двапут цимни јаче на доле, и вуци ка теби снажно''. Смештамо се, никако на ону фотељу од милоште звану катапулт (једном један ортак сео, два сата смо га вадили из плафона!) Кренем да упалим ТВ, и уместо да повежем плаву и зелену (како се пали ТВ), повезујем плаву и црвену (како се пали кућа), и долази до експлозије. Другарица ми скаче у загрљај, само што ми се на главу не попење, што и не би било тако лоше, кад не би смо имали у виду чињеницу да је патос (илити плафон за оне са спрата испод) дебљине свеске за математику и лако се кроз њега пропада, па се тако олако нађосмо испод моје собе, тј. у кухињи:
''Ћао кево, шта има за ручак?''