Све ми жене смо бар једаред биле у ситуацији да прошетамо улицом горе наведених карактеристика вођене претпоставком да ће нас добри бог одвести до неке залутале курчевине, јер као што кажу мудре старине, никад се не зна где лежи срећа девојачка. А сам господ награђује послушнике, за ког курца смо гутале туњевину на бадњи дан поред онолике прасетине у фрижидеру. Е сад, већина је имала ту погодност да им иза тарабе искочи неки сухомеснати деликатес и ено их сад срећнице мрштају по кујнама и све како треба. Али, срећа је варљива као варљиво лето или варљиви гето у овом случају и шта бива? Бива то да некима једноставно, из чиста мира окрене леђа као да каже: пољуби ме у буљсона шљуко, сад си најебала ко жути, увалим ти крути. Тако нешто дебилно углавном каже. Ту на сцену улази персона коју ми овде знамо као Мелкијадеса а он се можда зове Нићифор, Храна или чак Бобан. Помаља се из мрака и лепо и јасно видимо курцолике обрисе нечега у његовој руци. Бар нам се тако чини. Јасност је можда још варљивија од среће ако имамо у виду да је ноћ и да смо ћорави евентуално. Али, жеља пуста не да мира и у том моменту заборављамо да је радозналост убила мачку, а шта нас боли туки за мачке реално. Дакле, тај обећавајући обрис нас нагна на неконтролисано скакутање у правцу дотичног и ту упадамо у клопку. Мутни облаци се разиђоше, месечина просу свјетлост по сокаку кано какав камшот по образу девојачком и севну злокобна искра из оне руке која до малопре саламуру држаше. У питању је сечиво, схватате већ. Ту се скаменимо од страха на месту, понадамо се да извесни господин Нићифор, Храна или чак Бобан само хоће да нам насецка мало сланинице. Оће курац, дошо човек да сече руке и ноге јеботе. Правда за Милу у име Лајке, у пичку материну и кућићи и све јебо им пас матер. И ту нас појури, собали, искасапи и једном за свагда онеспособи да му кажемо: Мелкијадес, не сери! Ето, толико о курчевини. Хорорчина.