Марко гледа напоље и размишља "У, јеботе, и пингвини се леде! Вечерас ћу на журку код Шомија хулахопке да обучем, да се не смрзнем ко партизан на Игману! Чек мало, а вечерас је на журци она Маја! Е, ако је вечерас не појебем, нећу никад! У, мајку му! Дал је морало да буде оволико хладно? Ал добро је, ћути, шмекам је већ сто године, вечерас нема где!"
Наравно, пошто је мало закаснио на журку као и сваки добар фрајер и велики јебач, јунак наше приче сними девојку својих снова како се жвалави са оним богатим и супер згодним кошаркашем у неком мрачном углу. Од муке узима да пије и цело вече буљи у њих. Мисли да га нико не види, а сви му се смеју. Остаје док не испрати курву и кошаркаша, који су кренули кући (његовој) у БМВ-у (његовом). Теши се да она није таква да се одмах појебе, или да ће кошаркаш бити превише груб, она ће напаснику опалити шамар, и сутра звати Марка да му кука како је била глупа и да тражи још једну шансу, али Марко ће је одбити са гнушањем, јер му не треба таква курва.
Сав сморен излази на зиму да чека превоз. Мраз појачан ветром му пали ноге, док он у стању најгоре сморености изазване пијанством жали што није обукао мушке хулахопке, да се макар не мрзне.
"Следећи пут их облачим, заболе ме за рибе!"